Home»Kult»Poslednji pravi beogradski magup… Sve je mogao, osim da radi od 9 do 5

Poslednji pravi beogradski magup… Sve je mogao, osim da radi od 9 do 5

6
Shares
Pinterest Google+
Dušan Prelević Prele/Photo: Instagram printscreen
Dušan Prelević Prele/Photo: Instagram printscreen

Prošlo je nešto više od 13 godina od kako je Beograd ostao bez svoje velike legende, poslednjeg “pravog mangupa”. Njegovi savremenici su sa zaprepašćenjem i divljenjem pratili sve njegove životne role. Sa lakoćom ih je igrao jer se takav niz talenata koje je sukcesivno otkrivao kod sebe, retko sreće čak i u filmskim pričama o izmišljenim junacima.

– Kafana ti je srpski parlament. To je kuća i crkva. Kod nas se u kafanama dešavaju najvažnije stvari. Tu se ruše vlade, postavljaju nove, osnivaju stranke. Kafana je jedini univerzitet koji sam završio. To je moj univerzitet koji ne bih menjao za Oksford.

Ovako je Dušan Prelević Prele početkom devedesetih, sumirao svoj razvojni put koji je, sudbinski, ciklično započinjao i završavao se u najvažnijoj instituciji srpske društvenosti.

Detnjstvo na ulicama Crvenog krsta i Čubure, bilo je inspirativnije i edukativnije od boravka u nekom prestižnom univerzitetskom kampusu, gde današnji “pravi Beograđani” nemilice hrle. Mladim ljudima koji su stasavali na vrelom tlu starog Beograda i nije bilo neophodno elitno obrazovanje, da bi svoj posao radili bolje i od najcenjenijeg stručnjaka.

 

Bile su to teške bazične pripreme, na momente slične spartanskom vaspitanju i surova selekcija koja ne priznaje slabost. Stoga i nije bilo previše teško da u jednom trenutku svog života stasaju u vrhunske umetnike, sportiste, zanatlije… i mangupe koji kada smisle neku pakost urade to “da ne boli” . Tako je odrastala generacija autohtonih Beograđana koja je ovom gradu mnogo dala, svesno rizikujući da će zauzvrat dobiti malo ili ništa.

– Rođeni Beograđani nisu morali da idu u školu jer su odmah sve znali – umeo je da kaže.

Prelevića su, kao i mnoge njegove drugove, želje vukle na stotinu strana. Maštao je da postane fudbaler i u tome bar delimično uspeo, dokopavši se mlađih kategorija Crvene zvezde. Želja da bude novi Šekularac, napustila ga je tek kada je shvatio da sa svojim muzičkim talentom, lakše može postati Mik Džeger ili Džo Koker.

– Muzika mi je bila sve i tako je ostalo – rekao je nesuđeni pravnik koji je, uprkos velikoj želji svoje majke, napustio gimnaziju i počeo da živi rokenrol.

Beograd šezdesetih ni po čemu nije zaostajao sa svetskim metropolama, a kada je reč o umetnosti bio je i ispred mnogih. Najveći svetski muzički hitovi, brzo su stizali do beogradske publike koja ih je u roku od dan-dva znala napamet. To je podstaklo Preleta da školsku klupu i klupu za rezervne igrače, zameni salama mesnih zajednica koje su se u večernjim satima pretvarale u bastione rokenrola.

Prelević je tih godina nastupao u nekoliko beogradskih bendova, a njegov talenat nije promakao Korneliju Kovaču sa kojim počinje saradnju u slavnoj Korni grupi. Nemirna narav, ali i strasna veza sa kapljicom, učinila je da ga se Kovač brzo odrekne.

Neslavan kraj u Korni grupi, značio je veličanstveni početak pozorišne karijere. Njegov talenat je odavno bio poznat Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu. Ambiciozni projekat Ateljea 212 koji je u svom repertoaru uvrstio brodvejski hit “Kosa” , nikako nije mogao proći bez Preleta. Pevao je naslovne songove, nastupajući zajedno sa Mirom Peić, Draganom Nikolićem, Mišom Janketićem…

Preletu se tada smešila velika karijera pošto je jedan od najznačajnijih svetskih reditelja Bob Vilson, želeo po svaku cenu da ga odvede u SAD. Da svoju nameru neće sprovesti u delo, Amerikanac je shvatio posle jednog izvođenja “Kose”. Nakon brojnih hvalospeva, molbi i umiljavanja, Prele ga je brutalno izvređao i započeo tuču koja je značila i prekid saradnje sa Ateljeom.

Svaki kraj u njegovom životu značio je i novi, veličanstveni početak, pa je Prele vrlo brzo dobio priliku da se okuša i u inostranstvu. U Nemačkoj je nastupao kao džez solista. Ipak, nema veće slobode od one koju mu je pružio rodni Beograd, pa se posle turbulentnih epizoda i starih problema sa alkoholom, brzo vratio kući.

Sedamdesetih nastavlja tamo gde je stao ali ovoga puta kao solo igrač. Pevao je u svim poznatijim beogradskim kafanama, a vrlo brzo snimio nekoliko autorskih singlova – “Kažu/Da l’ postoji ona koju sanjam”, “Nisam više tvoj” “Hoću da pamtiš” . Karijeru solo pevača prate česti incidenti i kafanske tuče, a alkohol je Preletov najveći porok. Imao je običaj da kaže kako ne voli ukus alkohola, ali i da uživa u stanju pijanstva.

– Nikada nisam sreo čoveka koji voli da pije i ima meru. Volim alkohol, a svaka velika ljubav se pretvara u mazohizam – govorio je.

Alkohol ga je koštao zdravlja, a u kombinaciji sa istančanim osećajem za pravdu, doneo mu je mnogobrojne konflikte u kojima nije štedeo sebe a ni druge. Epilog je bio gubitak oka u jednoj od kafanskih tuča. Problemi sa zdravljem su se nizali kao na traci, da bi se Duško Prelević posle amputacije noge suočio sa teškim invaliditetom.

U dramatičnim životnim trenucima Prele otkriva još jedan talenat, jednako blistav kao i oni koji su mu doneli neviđenu slavu. Priče iz ličnog života i života znanih i neznanih junaka prestonice, pretočio je u knjige “Kako je umro Baš Čelik” i “Voz za jednu bitangu” . A kako zaboraviti “Poslednji krug u Monci” , delo po kojem će nešto kasnije nastati i jedno od značajnijih ostvarenja domaće kinematografije.

Muziku nikada nije zapostavljao pa je 1982. godine objavio album “Na oštrici brijača” . Deset godina kasnije pojavio se album “U redu, pobedio sam” a potom i albumi “Neću da se predam” i “Ja, Prele” .

Na desetine intervjua i stotine autorskih tekstova napisanih u vodećim prestoničkim novinama, ne mogu dovoljno dobro opisati Preleta od reči njegove majke Anke Kovač.

– Rodila sam genija, on je sve mogao, sve počeo i sve je fantastično uradio i kad dokaže sebi da može, on odustane i ne ide dalje – jedna je od najznačajnijih rečenica u dokumentarnom filmu posvećenom Preletu “U redu, pobedio sam”.

Kako je i sam govorio, imao je specifičan, drugarski odnos sa majkom. Nije se ženio, a posebno mesto u njegovom srcu zauezele su još dve žene – njegove ćerke Milica i Dina. Danas, više od deceniju posle njegovog odlaska, Milica Prelević na autentičan način vodi profil na Instagramu posvećen Dušanu, brižljivo čuvajući uspomenu na najvećeg buntovnika Beograda.

HL/Izvor: istorijskizabavnik.rs

Previous post

Savana ft. Stray Dogg... Stigao i treći singl sa predstojećeg albuma "Tarangira"

Next post

Spremna za novi početak... Bili Ajliš predstavila novi singl "My future" i animirani spot

0

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *