Home»Muzika»Homeland»HL INTERVJU – IRISH STEW OF SINDIDUN: Ne živi se od muzike, nego za muziku… Ulaznica za naš koncert košta kao dva piva u gradu ali radi jače i drži mnogo duže

HL INTERVJU – IRISH STEW OF SINDIDUN: Ne živi se od muzike, nego za muziku… Ulaznica za naš koncert košta kao dva piva u gradu ali radi jače i drži mnogo duže

4
Shares
Pinterest Google+
Irish Stew of Sindidun (Beer Fest)/ Photo: AleX
Irish Stew of Sindidun (Beer Fest)/ Photo: AleX

Beogradski bend Irish Stew of Sindidun će koncertom 2. novembra u Domu omladine Beograda proslaviti prvih i najaviti novih 15 godina karijere.

Za sve to vreme prevalili su hiljade kilometara, odsvirali stotine koncerata i snimili četiri odlična albuma, srećni što mogu da rade ono što vole, a da pritom u njihovim muzičkim snovima obojenim u zeleno uživa i publika na svim meridijanima.

Nema dileme da negde u srpskim genima leži posebna strast prema irskoj muzici, pa smo intervju sa Bojanom Petrovićem, liderom benda, počeli upravo pitanjem vezanim za tu nevidljivu nit koja spaja dva prilično daleka, ali po mentalitetu vrlo bliska naroda.

Irish Stew of Sindidun su...
Bojan Petrović – lead vocal, irish whistles
Ana Đokić Brusić – violin
Ivan Đurić – banjo, el. guitar, back vocals
Nenad Gavrilov – acc.guitar, back vocals
Aleksandar Gospodinov – bass, back vocals
Marko Jovanović – drums

Od svega što ste mogli da izaberete da svirate početkom 2000-ih, vi ste odabrali irski melos. Zašto?
– Mislim da je “irski melos” odabrao nas. Pre nego što smo oformili bend, niko od nas nije imao profesionalno muzičko iskustvo. Dok smo stvarali bend ujedno smo i učili da sviramo instrumente. Irsku muziku smo privatno slušali i svirali je onako za svoju dušu u kućnoj varijanti, potpuno spontano je nastala ideja o nekakvom koncertu, međutim ti počeci su odlično prihvaćeni od celokupne tadašnje publike i scene. I posle nije bilo nazad.

Kako vi doživljavate tu neraskidivu muzičku vezu između Irske i Srbije?
– S obzirom na to da imamo slično kulturno i istorijsko nasleđe, pre svega u vidu vekovne borbe za nezavisnost i slobodu, logično da je i muziči izraz dosta sličan. Sa druge strane, mislim da ljudi ovde vole tu vrstu muzike iz prostog razloga jer je melodična i prirodna, ako tako mogu da se izrazim – organska. Prosto prija ušima.

Da li je bolji osećaj dok svirate svoje pesme, ili dok ljudi uz njih skaču i luduju?
– Mislim da jedno bez drugog ne ide. Ideja živog nastupa, koncerta, upravo i jeste u toj razmeni energije između benda i publike. Da se razumemo, uživamo i na probama, ali koncert je ipak koncert.

Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX
Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX

Koja je najveća razlika između studijske verzije ISS i onoga što bend pruža uživo?
– Da se nadovežem na prethodno pitanje, ili ponovim, najveća i suštinska razlika upravo jeste to prisustvo publike i razmena energije. Studijski se mnogo više pažnje obraća na detalje, da sve bude precizno odsvirano, da traje, jer će se slušati iznova i iznova. Izvođenje uživo je stvar doživljaja tog jednog trenutka koji delimo zajedno sa publikom. Ja lično uživam u obe varijante jer svaka ima svoje izazove i pozitivne strane.

Da li vam više prijaju manji prostori za svirku, gde je kontakt sa publikom bliži, ili je ipak san koncert u areni, gde 20.000 ljudi peva sa vama?
– Mišljenja u bendu su podeljena po tom pitanju. Što se mene lično tiče, više volim manje prostore, ili hajde da kažem prostore do nekih hiljadu, dve ljudi. To je po meni prava mera. Volim da publici vidim lica, volim interakciju sa čovekom više nego sa masom. Sve preko tog broja iako sa strane deluje veličanstveno u suštini te udaljava od publike i smanjuje direktnu interakciju. Kada god sam nastupao pred više hiljada ili čak više desetina hiljada ljudi, ceo taj doživljaj sa hukom publike i zaspeljujućim svetlom te proguta, nekako se osetiš kao da si uprkos svemu sam na bini. To ume da bude bezlično.

Koje je najneobičnije mesto na kojem ste svirali?
– Početkom 2000-ih, bilo je nekoliko nastupa u okviru sad već legendarnog karavana Radija 202 gde se 10-ak bendova jednom nedeljno skupi u jedan autobus, ponese kompletnu opremu i produkciju iz Beograda i ode u neka mesta po unutrašnjosti gde se dešavalo da ne postoji apsolutno ni jedan adekvatan koncertni prostor. Raspakujemo se recimo u svečanoj sali nekog hotela ili prostora koji je sve samo ne koncertni, i udri. A ljudi oduševljeni. To je bio čist entuzijazam i ljubav prema rokenrolu. Žao mi je što toga više nema jer su gradovi i dalje tu, a koncerata po unutrašnjosti sve manje.

Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX
Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX

Kakva su vaša iskustva sa Ircima koji su imali priliku da vas čuju, prepoznaju li vas kao “svoje” ili ste im egzotika s Balkana?
– Irci kao nacija su vrlo osvešćeni u tom tradicionalnom smislu, znaju šta je njihovo jer su svesni koliko je života dato da se to vekovima očuva. Ovo što mi radimo je za njih svakako pozitivno i kreće se u rasponu od “simpatična i interesantna stvar” do “fantastičan bend i muzika”.
Ali nikad kao “njihovo”, jer, ono što je njihovo je isključivo i striktno tradicionalno, postoji pravilo kako se to svira, bez upliva u druge muzičke žanrove i eksperimentisanja. Mi smo ipak autorski bend koji samo koristi njihov muzički narativ da bolje prenese sopstvene ideje, nikada se i nismo trudili da kopiramo tuđu tradiciju već da joj na neki način odamo počast.

Koje je najbolje irsko pivo… iz iskustva?
– Da budem iskren, ne žalim se ni na jedno. Presudno je da su zalihe adekvatne. Ako baš moram da izaberem, onda Kilkenny. I to pola po pola pinte, da drži temperaturu.

Šest godina je prošlo između trećeg i četvrtog albuma, koliko će proći do petog?
– Nismo nikada striktno planirali takve stvari, pravljenje pesama obično ne ide na silu pa smo albume prosto objavljivali onda kada smo smatrali da su spremni. Poslednjih godina postoji i taj trend da je mnogo efektnije objavljivati singlove pa sada razmišljamo u tom pravcu. Verovatno ćete imati priliku da čujete prvo nekoliko singlova, a onda ćemo to zaokružiti albumom, kad budemo osetili da je pravo vreme za to.

Kako u mračnim vremenima naći inspiraciju da tugu opevaš veselim notama?
– Meni to dolazi potpuno prirodno, nisam siguran. A odlično ste primetili nepisano pravilo da je irska muzika zapravo tužan tekst predstavljen veselom muzikom. Naš narod bi rekao “Udri brigu na veselje”, to je u suštini to.

Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX
Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX

Kako ste uspeli da “otmete” Anu od Celtsa, ili… čime ste je zaslužili?
– Kelti su prvo nama uzeli frulaša na određeni period i sada je došao red da vrate uslugu. Ali mislim da smo dobro prošli. Šahovskim žargonom, menjali smo konja za kraljicu 🙂

Kako se živi od vaše muzike u Srbiji, da li ste pomislili da biste “preko” sad već bili milioneri sa jahtama, avionima i kamionima?
– Ne živi se od muzike, mi živimo za muziku. I mogu vam reći da mi je drago zbog toga. Da bi u Srbiji pristojno živeo isključivo od muzike, moraš ili da sviraš na svadbama, ili da budeš muzičar “honorarac” koji će danas da svira sa srpskom majkom, a sutra ono što voli. Ili da sviraš nešto što možda i nije muzika. Krvav je to lebac.
Ne mislim ni da je preko bolja situacija, možda je čak i teže, mada sistem jeste uređeniji. Veće je tržište, ali je samim tim i konkurencija ogromna. A troškovi života 10 puta veći nego ovde. Svi jako dobro sviraju i svi jako žele da uspeju. Naravno, nije sve baš tako crno belo, pa ko stvarno odluči da se posveti muzici, uz dosta rada i odricanja, verovatno da može da napavi solidnu karijeru. Pa neko za jahtu, neko za čamac.

Svojom karijerom bavite se jako ozbiljno, ulažete u sebe, u marketing, promo materijale, sajt, društvene mreže… Da li je jedna od većih grešaka domaćih bendova što sve prepuštaju stihiji?
– Pre bih rekao da je to jedna neiskorišćena prilika. Greška je u sistemu. Kažu da je najproduktivniji sistem onaj u kome svako radi ono u čemu je najbolji. Prema tome, bendovi bi trebalo da se bave pravljenjem pesama i vežbanjem instrumenata, a neki drugi ljudi da rade svoj posao marketinga, produkcije, menadžmenta. Međutim, kako smo ovde u Srbiji još uvek daleko od nekog ozbiljnog sistema, uglavnom smo primorani da se snalazimo kako znamo i umemo.
Mi imamo taj luksuz da među članovima benda postoje ljudi koji su sposobni da se bave i svim tim propratnim a zapravo jako bitnim delatnostima pa često funkcionisemo kao mala firma. Nažalost, tu onda muzika trpi jer ne može sve uvek da se postigne, ali šta da radimo, to je kompromis koji je neminovan. Trudimo se naravno i da sarađujemo sa drugima koliko god je moguće. Imamo ljude koji nam povremeno pomognu u svakom smislu, ali na kraju ipak najveći deo priče moraš da izguraš sam.

Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX
Irish Stew of Sindidun. Al Rok Fest/Photo: AleX

Ako neki mladi bend reši da krene vašim stopama, koji je najbolji savet koji biste mogli da im date?
– Savetovao bih im da se pre svega zapitaju koji je cilj njihovog bavljenja muzikom. Ukoliko žele popularnost i novac, onda možda ovo i nije za njih, možda je mnogo bolje da odmah odustanu i da se posvete nekoj drugoj delatnosti kroz koju će taj svoj cilj i ostvariti.
Ukoliko žele da se muzikom bave jer imaju potrebu da se autorski i kreativno izraze i ako je to cilj sam po sebi, onda samo napred. Spremite se da pored sviranja učite i marketing, autorska prava, menadžment… Razmenjujte iskustva sa drugima na sceni i upijajte znanje, budite spremni na lobije i saplitanja, ali ne smete da stanete. I uz malo sreće, vaša muzika će doći do slušalaca, možda ne u velikoj meri, ali dovoljno da to što radite ima nekog smisla.
U oba slučaja, vredan rad, posvećenost i pre svega kontinuitet su neophodni.

Kada bi neko, ko vas nikad ranije nije slušao, poželeo da dođe na rođendanski koncert 2. novembra, kako biste ga ubedili da radi pravu stvar?
– Rekao bih mu da karta za naš koncert košta kao dva piva u gradu ali da radi jače i drži mnogo duže.

Da li ste ikada pokušali da zaista skuvate “irski paprikaš na beogradski način”? Kako bi glasio recept…
– Ana i ja smo bas nedavno bili gosti u jednoj TV emisiji u kojoj se kuva, pravili smo Irish Stew koji je ispao fenomenalno. To je ustvari sirotinjsko jelo, ali ujedno i domaćinsko, klasičan gulaš. U originalu ga Irci prave sa ovčetinom, krompirom i šargarepom, uz dosta začina. Po tradiciji, ide i malo Guinness piva. Eto mi Beograđani bismo mogli da dodamo BIP.

Šta ćete biti kad porastete?
– Bivši bend, koji se povukao sa scene onda kada je za to bilo pravo vreme, da ne uzurpira binu mladima.

Previous post

Slobodna zona - Horizonti Balkana... Sećanja i suočavanja

Next post

Letu Štuke 8. novembra u zemunskom klubu Fest

0

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *