Home»Muzika»Homeland»HL INTERVJU – SINK: Ko duže izdrži plivanje u ovim g… pričaće onima što su odustali…

HL INTERVJU – SINK: Ko duže izdrži plivanje u ovim g… pričaće onima što su odustali…

6
Shares
Pinterest Google+
Sink/Photo: Alex
Sink/Photo: Alex

Beogradski bend Sink održao je pre nekoliko dana u Elektropioniru svirku zajedno sa bendovima Random i Nevreme,  a tri sata žestokog zvuka začinjeno je promocijom zbirke pesama “Poslednji krik svega što nisam…” gitariste Sinka Dragana Miočinovića.

Ovaj u svakom pogledu neobičan performans bio nam je povod da popričamo sa Sinkovcima i otkrijemo kakva je razlika između otpevanih i napisanih stihova, kuda je to krenuo Sink i kada će do tamo stići i kako uopšte živeti i preživeti na domaćopj alternativnoj sceni.

Na pitanja su odgovarali Dejan Bogdanović (bas gitarista i kompozitor) i Dragan Miočinović (gitarista, tekstopisac i autor zbirke “Poslednji krik svega što nisam…”).

 Bilo je dobro u Elektropioniru. Tri benda, tri sata svirke… Zadovoljni?
Dragan Miočinović: Generalni utisak je jako pozitivan, mislim da je ovo svakako jedan od najznačajnijih nastupa grupe Sink do sada, a bilo ih je dosta jer mnogo smo svirali i putovali. Sva tri benda su pokazala veliku energiju i profesionalnost a to je ono čemu svi težimo, kako bismo samu scenu podigli na viši nivo. Mi smo pre više godina odlučili da ne sviramo po beogradskim rupama, na lošoj opremi sa nestručnim toncima i tehničarima, na mestima gde ne postoji stejdž… A dobrih koncertnih prostora je u ovom gradu jako, jako malo i nisu svima dostupni. Mislim da je to velika sramota za Beograd. Sve se to svelo na par mesta od kojih je veći broj zapravo velikog kapaciteta za jedan ovakav bend. Elektropionir je svakako u ovom trenutku bila najbolja opcija i pokazalo se da nismo pogrešili. Najvažnije od svega je da su ljudi mogli da uživaju u dobrom zvuku, na čemu insistiramo, a onda u dobroj rasveti i na kraju u dinamici i osmišljenosti celog nastupa. Srećni smo zbog dobrih utisaka i lepih komentara, ali sam siguran da ćemo već sledeći put dati sve od sebe da opet pomerimo granicu.

3 benda, 3 sata, 33 fotke

Zašto baš Nevreme i Random kao “partneri”? Otkud ta saradnja?
Dejan Bogdanović: Saradnja je proizašla iz međusobnog razumevanja i rokenrola. To su sve divni momci i devojke koji rade istu stvar kao i mi, a pritom su otvoreni za sve tipove saradnji. Sa bendom Random smo i prošle godine imali odličnu svirku u Domu omladine Beograda, hteli smo to da ponovimo i ove godine, a usled velike želje da podelimo binu i sa prijateljima iz benda Nevreme, napravili smo prostora da i njih pozovemo da nastupaju sa nama. To su lepe stvari, možda se malo razlikujemo žanrovski i idejno drugačije izražavamo, ali na kraju cilj i sredstvo su isti kod sva tri benda. Mi da smo mogli da organizujemo, verovatno bi svirka trajala ceo dan i bila bi još gomila bendova sa kojima bismo voleli da delimo binu, ali o tom potom.
Dragan Miočinović: Još lepše u celoj priči je to što su upravo Tesla iz grupe Nevreme i Angelina iz Randoma gostovali na našem poslednjem izdanju i svojim vokalima upotpunili kako album tako i koncert. Tu smo jedni za druge!

Sa aktuelnog albuma “Pred stubom srama…” do sada ste objavili tri spota – “K.A.B.A. ” , “Pijedestal” i “Petar”, imate li u planu još neki u toku ove godine?
Dragan Miočinović:  Da, do sada su snimljena tri spota, a još dve pesme su predstavljene kroz live session video zapise, što je gotovo polovina albuma “Pred stubom srama…“ koji je izašao zapravo pre manje od godinu dana. Mi svi imamo osećaj da je taj album već star, imamo puno novih pesama, ali ljudi još uvek otkrivaju ovo izdanje a to, nažalost, danas najlakše ide preko tih spotova. Lično, jako mi je krivo što se muzika danas svela na video prezentaciju i trošenje energije na stvari koje nam nisu bliske koliko pisanje i sviranje, a osuđeni smo da sami vodimo računa o svim detaljima i ovog aspekta, jer su produkcijske mogućnosti jako male. Sa druge strane, naše pesme nisu kratke i teško je ljudima ponuditi interesantan sadržaj u šest ili sedam minuta, sa čime se takođe borimo. Milica Cimi Drinić je uradila do sada tri spota za nas i jako volimo da sarađujemo sa njom, mislim da je ona budućnost domaće underground scene kada je reč o video prezentacijama i da će to uskoro svima dokazati. Videćemo šta je smislila kao sledeći projekat za nas, iskreno bih voleo da to bude pesma “Monsanto“.

Grunge, metal, alternativa… kako biste definisali muziku koju stvarate?
Dejan Bogdanović: Dosta često smo dobijali ova pitanja, ali konkretan odgovor nikada nismo davali, niti smo mogli da ga damo. Jednostavno, cilj i ideja benda je da zvuči kao Sink, naravno, uvek ima uticaja, ali se nadam da će se ti uticaji sve manje osećati i da će ljudi naš zvuk definisati, kao što prethodno rekoh, kao Sink. Ne znam da li smo uspeli da nađemo tu notu, ali svakako mislim da smo na dobro putu i da težimo ka tome. A da li ćeš ga ti ili bilo ko drugi svrstati pod grunge, metal, alternative, to je potpuno svejedno, jer je u suštini to sve ista stvar samo prezentovana kroz drugačiju emociju.

Koliko je vaš zvuk danas drugačiji u odnosu na prvi album?
Dejan Bogdanović:  Ozbiljniji smo, konkretniji i znamo šta želimo. U priču i snimanje samog prvog albuma smo upali na brzinu i da toga nije bilo, ne znam da li bi sada uopšte razgovarali o drugom albumu kao i o samom zvuku. Tada nam je bilo bitno samo da snimimo i da izbacimo materijal. Album donosi dosta siroviji i nedefinisaniji zvuk, ali opet poslednja pesma koja je urađena na albumu, “Lakuna”, je jasni pokazatelj smera kom smo težili i ako je veći deo pesme nastao dve probe pred snimanje i u studiju. Zvuk nam je sada dosta konkretniji, teži, tvrđi, ali je ideja ostala ista. Niko ne može da garantuje, pa ni mi sami, da se to neće menjati i u budućnosti.

Može li u Srbiji da se živi od muzike koju vi svirate?
Dragan Miočinović:  Pa ne znam koliko je uopšte potrebno mnogo pričati o ovome, mislim da je svima koji ovo čitaju apsolutno jasno o čemu se ovde radi i u kakvim govnima plivamo. Ali to je naš izbor. Svi smo znali kada smo ulazili u ovu priču, da sve ne da ne može da se isplati, nego da će biti sve veći trošak kako vreme bude odmicalo i bend bude rastao. Najzanimljivije od svega je što mi svi imamo poslove od kojih živimo ili druge izvore prihoda kojima jako često posvećujemo mnogo manje pažnje, energije i motiva nego bendu i muzici. To što mi radimo i ne samo mi, već veliki broj bendova sa scene, više se ne može nazvati ni hobijem. Ne bih to nikada nazvao ni poslom, ali je svakako nešto u šta ulažemo i više od svog maksimuma. Rezultati postoje, mi najbolje to znamo i vidimo, ali njihovo vrednovanje u nekim širim krugovima je često minimalno i jako teško to stiže do većeg kruga ljuda. Sična stvar je i sa muzičkim portalima, novinarima, toncima, umetnicima iz raznih obasti bliskih rokenrolu i svi zajedno plivamo u tim govnima, pa ko duže izdrži pričaće ovima što su odustali…

Sink/Photo: Alex
Sink/Photo: Alex

Zašto vam je važno da imate fizičko izdanje albuma pored tolikih digitalnih platformi koje danas svi koriste?
Dragan Miočinović:  Zato što ne postoji ništa lepše nego kada svoj dugogodišnji rad staviš u formu nečeg opipljivog, oživiš ga i daš mu šansu da ide od ruke do ruke. Jedno fizičko izdanje sa sobom nosi zapravo mnogo više od muzike. To je spoj više različitih umetnosti počevši od samog omota, bukleta, ilustracija pesama, zatim poezije spakovane u drugačiju formu, grafičkog dizjna celog izdanja i sve to dopunjeno zahvalnicama, navođenjem imena nama bitnih ljudi i informacijama koje će za deset ili petnaest godina nekome značiti. Ja to tako vidim. Goran Devlić je sjajno uradio kompletan dizajn i za album „Pred stubom srama…“ i za moju zbirku poezije i te saradnje su nešto što celoj priči daje smisao. Našu muziku je moguće pronaći na svim muzičkim servisima u svim mogućim oblicima, ali ne želimo da odustanemo od fizičkih izdanja. Takođe album kao zaokružena celina će uvek biti cilj benda za svaki od perioda kreativnog spajanja.
Dejan Bogdanović:  Fizičko izdanje je stvar kulture.

Postojite od 2012. godine i do sada ste objavili dva studijska albuma. Kada će treći?
Dejan Bogdanović:  Tako je, april 2012. godine. Treći album je već u planu i pripremi, ali kako smo prethodnih meseci dosta bili zauzeti, što privatno, što svirkama, koje u većini slučajeva radimo u svojoj organizaciji, malo smo u tom segmentu stagnirali sa radom, ali zapravo ta stagnacija je samo izražena u radu na probama. Ima dosta ideja, pesama, tekstova spremnih, koje čekaju svoj trenutak da se pojave u studiju. Ideja benda u narednom periodu je da napravi što više materijala, a onaj koji izaberemo kao najbolji će se naći na albumu. Još je rano da pravimo bilo kakve datumske predikcije, ali se sigurno neće odužiti – kao što to nije bio slučaj sa prethodna dva albuma, neće ni sa ovim. Odgovorni smo.

Počinje sezona festivala, gde će publika moći da vas čuje?
Dejan Bogdanović:  Prošle godine smo svirali nekoliko festivala, sa nekim prijavama smo imali sreće, sa nekim ne. Nije to više stvar kvaliteta, previše bendova ima, to ne može niko živ da presluša i da odredi šta je kvalitetnije na osnovu dve, tri pesme, ali ni to ne bi bio problem, šta ćeš kada se prijavi sto i više bendova. Nisam siguran da neko može da mi kaže da se sve to preslušava i da se na osnovu toga bira. Mi nismo takmičarski bend i nikada nismo ni bili, tako da se nismo opterećivali tim stvarima, što je verovatno jedna od pozitivnijih i jačih strana benda. Ali definitivno festivali treba da promene pristup i da se konačno iskristališe ko su i šta znači u 2018. godini “demo bendovi”. Sezona je za nekoga počela, za nekoga se završila, kako za koga, videćemo.
Dragan Miočinović:  Kada smo bili mlađi, mnogo smo energije trošili na neke nepravde, čuđenja i pobune zašto i ko može da svira na određenim mestima i binama i zašto i ko ima više prostora od drugih. Vremenom smo naučili kako stvari ovde funkcionišu i sve to danas komentarišemo, ali ne želimo da kukamo i dižemo ruke od svega kako bi nas primetili i dali nam prostor, a takvih slučajeva je bilo nekoliko i svemu tome se danas smejemo. Sviramo tamo gde imamo direktan kontakt, gde krugovi nisi  zatvoreni, mailovi nisu fantomski i organizatori nisu nedodirljiva lica sitnosopstveničkih interesa.

Gde vidite Sink za 10 godina?
Dragan Miočinović:  “Deset godina slušam…” Mislim da je u ovoj zemlji za sve potrebno deset godina, pa tako i da neki bend prestane da bude “mlad i perspektivan” već da ga ozbiljno shvate i primete. Ista stvar je i sa pesmama… Šira publika u Srbiji tek danas otkriva svetske bendove koji su svoje vrhunce imali pre deset godina i što je najgore to je pozitivna stvar, jer ipak to u nekom trenutku stiže. Eto, nadam se da ćemo i mi za deset godina stići barem do te kritične mase koja će razumeti šta smo radili pre deset godina.
Dejan Bogdanović:  Vidim ga kao bend koji postoji 16 godina.

Poslednji krik svega što nisam...

Sink/Photo: Alex
Sink/Photo: Alex

U Elektropioniru smo o knjizi “Poslednji krik svega što nisam…”, ali o njoj smo čuli tek dve, tri rečenice. Zašto niste malo više vremena odvojili za predstavljanje ili planirate i promociju same knjige, bez svirke?
Dragan Miočinović: Ne mogu da kažem da mi ovo pitanje već nisu postavljali, ali upravo je to način na koji sam želeo da sve bude predstavljeno. Ne planiram nikakvu veću promociju. Jednostavno, ljudi koji prate grupu Sink i koji vole tekstove benda, znaju za ovu zbirku. I većina njih se pojavila na ovom koncertu ili će se pojaviti na nekom sledećem gde će moći da dobije ili kupi svoj primerak. To su ljudi kojima želim da približim svoja osećanja, svoje stavove i nadanja i sve ono o čemu sam pisao. Kako se krug tih ljudi bude širio rastom benda, tako će rasti i njihovo interesovanje za poeziju, za tu neraskidivu vezu pisane reči i muzike koju stvaramo. Poezija je na margini. Nećete nikada pronaći knjigu poezije u izlogu neke knjižare, nije za svakoga i mislim da tu treba i da ostane. Svaka pompeznost i dizanje prašine oko nečeg kao što je poezija bilo bi u ogromnoj suprotnosti sa njenom čistotom, svrhom nastanka i njenim kranjim ciljem.

Poslednji krik svega što nisam...
Poslednji krik svega što nisam…

Zašto pisati zbirku poezije ako za nju kažete da je “nepotrebna i meni i drugima”?
Dragan Miočinović: Moraću da vas ispravim i citiram sebe “…a trenutak njenog objavljivanja je samo deo trenutka novog nadahnuća bez koga bi ovaj izlazak pred tuđi svet bio besmislen, nepotreban ni meni ni drugima, samo trag nečega što više ne postoji, svega onog što jesam i nisam.“ Taj trenutak novog nadahnuća traje i baš iz tog razloga sam odlučio da ono što je odavno iza mene oslobodim i pustim druge da zavire u taj svet koji sam stvarao. Da se taj trenutak nije desio i da je prošao kao što su prošli mnogi trenuci danas besmisleni, nepotreban ni meni ni drugima, ne bih imao ni želju ni potrebu za ovim izdanjem. Novo nadahnuće me oživelo i samo zbog toga možemo razgovarati o svemu ovome.
Da li je za vas ona stvarno samo trag nečega što više ne postoji, uspomena na neke trenutke i razmišljanja ili…
Dragan Miočinović: Kontradiktornost okolnosti i radosti koju osećam me pokreće da nastavim. Kontradiktornost je upravo i glavni pokretač. Da se u ovom trenutku ne osećam onako kako sam se osećao kada sam pisao ove pesme, one bi za mene bile mrtve. Bilo bi neiskreno da ih delim ili prenosim ili nekome poklanjam. Ali su oživele, na moju sreću ili nesreću. Baš zato nisu trag nečega što više ne postoji. One su dokaz postojanja, one su postojanje. To je kao neka ponovo proživljena uspomena u kojoj pokušavam da sagledam sebe, ono što sam bio i ono što sam sada i da bih pomirio sebe sa prošlošću želeo bih da verujem da je ovo poslednji krik svega što nisam….
“Nisam ja ni muzičar ni pesnik. Niti bilo šta slično tome…” A šta jeste Dragan Miočinović?
Dragan Miočinović:  Prosto nikada se nisam bavio muzikom zato što znam ili volim da sviram. Bavim se muzikom isključivo iz potrebe da se bavim rokenrolom i da ga proživljavam kao najznačajniji kulturološki pravac u istoriji. To je velika razlika u odnosu na to kada neko voli da svira ili zna da svira i zbog toga se bavi rokenrolom. Ja mu služim, ne iskorišćavam ga. Iskorišćavam muziku i sviranje. Zato nisam muzičar. Ne osećam se tako. Slično je i sa pesništvom. Želim ljudima da prenesem tu emociju, jer mislim da je ovaj pravac nešto što bi svakom verniku moglo da posluži kao predmet posvećivanja, svakom bezverniku kao zamena za veru, a i jednima i drugima kupanje u čistim izvorima lepog, kako bi to Hese opisao. Na kraju krajeva, kada bih znao šta sam, verovatno nikada ništa više ne bih napisao. Volim sebe da vidim kao ljubitelja umetnosti i nekoga ko veruje da je rokenrol mrtav i ko ga svakog dana slavi umesto što veruje da je živ a nedostojan sebe.
Biće još zbirki poezije?
Dragan Miočinović: Nezahvalno je to očekivati ili imati to kao cilj. Nisam siguran ni da Ii bih to želeo. U ovom trenutku pišem. Pišem dosta i pišem svašta i ponovo stvaram taj svoj intiman svet potpuno neopterećen tuđim pogledima, tuđim hvalospevima i kritikama koji mi otvara mogućnost za čistu iskrenost. To je ono što mi je trenutno jedino važno. Imam puno ideja koje su me čekale kao i ova zbirka ili sam ja možda čekao nju, tako da ću se u narednom periodu posvetiti novom albumu grupe Sink, koji će ponovo biti nešto na šta ćemo svi biti ponosni, a velika želja mi je da izađem pred ljude jednim akustičnim albumom i pesmam koje nisu nešto na šta je publika Sinka navikla, a opet jesu deo cele priče i u uskoj su vezi sa ovim što radim. Još uvek nisam siguran kako želim da to zvuči i izgleda, ali za sada imam sve te pesme koje čekaju svoje oživljenje i koje će nadam se do kraja godine stići do publike.

 

 

 

 

 

Previous post

Alternativa nije izgovor, ili kako je pogrešno protumačen stih "nećemo da pobedi narodna muzika" upropastio srpsku rok scenu

Next post

Ana and The Changes u Feedbacku 10. maja

0

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *