Bob Marli je lagao o tome ko je napisao “No Woman, No Cry”… iz jednog neverovatno dirljivog razloga

0
53

18921977_10155542680390757_7543002985359493362_n

Bob Marli bio je, nema dileme,  jedan od najplodnijih umetnioka svoje generacije. Do smrti, u 36. godini, objavio je čak 15 albuma sa nekim od najprepoznatiljivijih pesama svih vremena.

Iako istinski fanovi bajverovatnije znaju većinu Marlijevih pesama napamet, malo njih zna iznenađujuću priču koja se krije iza jednog od njegovih najvećih hitova.

“No Woman, No Cry” objavljena je 1974. Originalno je objavljena na studijskom albumu Natty Dread”, zajedno sa takođe dobro poznatim “Rebel Music (3 O’clock Roadblock)” i “Revolution”.

Međutim, verzija koja je definitnvo najpoznatija je ona iz 1975, sa albuma “Live”. I prilično se razlikuje od originala.

Naime, studijska verzija ima prilično brži tempo, što u velikoj meri oduzima snagu samim stihovima. S druge strane, živa vezija je prilično musporena, kako bi svaka reč dobila na težini.

“No Woman, No Cry” obradili su brojni umetnici. The Fugees su objavili svoju slavnu verziju na albumu The Score iz 1996. Njihovu verziju peva Vajklif Džin i u njoj ima nekoliko promena u stihovima.

Na primer, dok Marli peva “in a government yard in Trenchtown”, Džin umesto toga izgovara “in a government yard in Brooklyn”.

U početku, Džin posvećuje pesmu “svim izbeglicama širom sveta “.

The Fugees su takođe objavili i oficijalni remisk na svom albumu “Bootleg Versions”, u kojem gostuje i MArlijev sin, muzičar Stiven Marli. Vajklif je takođe snimio i solo verziju “No Woman, No Cry” za svoju Greatest Hits kompilaciju, objavljenu 2003.

Kao zvanični autor pesme na oba Marlijeva albuma potisan je čovek sasvim nepoznat u muzičkoj industriji. Njegovo ime je Vinsent Ford.

Ali, ko je bio taj misteriozni čovek?

Vinsent “Tata” Ford bio je Marlijev drug uz detinjstva i imao je prilično turbulentan  život.

Iako je bio vezan za nvalidska kolica vezana nakon što je izgubio nogu od dijabetesa, Ford je, navodno, spasao mladog Marlija od utapanja kada je ovaj imao samo 14 godina.

Marli je takođe uvek govorio kako ga je Ford kao tinejdžera spasao od gladi, budući da je vodio kuhinju u Kingstonu na Jamajci, koja se nalazila u First Streetu No. 3.

Ovaj kraj, poznat kao Casbah, bio je “the government yard in Trenchtown” o kome Marli peva u “No Woman, No Cry”.

Marli je tamo živeo pedesetih, a upravo tamo i tada reggae muzičari kao što su Piter Toš i Bani Veler pravili su svoje buduće hitove.

Marli je tamo upoznao i Ritu Anderson u koju se zaljubio i venčao se s njom 1966.

Bob Marli/ Photo: Facebook @bobmarley
Bob Marli/ Photo: Facebook @bobmarley

I dok mnogi nisu sasvim sigurni da je Ford zaista napisao slavnu pesmu, pretpostavlja se da je ona ipak Marlijevo delo.

Rodžer Stefens, Marlijev biograf, otkrio je radio intervju slavnog muzičara iz 1975. gde on suštinski priznaje da je napisao ovu pesmu dok je svirao gitaru u Fordovom dvorištu.

Dakle, zašto je ipak potpisao Forda kao autora?

Pretpostavlja se da je reč o činu zahvalnosti prema dugogodišnjem prijatelju.

Naime, Marli je želeo da bude siguran da če kuhinja koja ga je njega održala i muzički inspirisala kao dečaka, ostati otvorena.  Potpisujući Forda kao autora,  on je obezbedio da sve tantijeme od velikog hita idu u njegove ruke.

Ford je umro 2008. a danas je legendarni Casbah muzej pod nazivom Trench Town Culture Yard.

Iako više ne funkcioniše kao kuhinja za one kojima je potrebna, muzej pomaže da turisti dođu do siromašnog dela Kingstona koji bi u suprotnom ostao “nevidljiv”.

HL/Izvor: twentytwowords.com

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komntar!
Unesi svoje ime