Lista Top 5 filmova toliko loših da su – dobri, by Janko Đurić

0
72
Kamera/Photo: Pixabay
Kamera/Photo: Pixabay

Loših filmova, složićete se, postoji mnogo više nego dobrih. Ali kako da razlikujemo one filmove koji su zaista loši i nema im pomoći (eventualno da ih zakopamo vrlo duboko u zemlju i nikada ne iskopamo) i filmova koji su loši, ali imaju jednostavno to “nešto” što ih čini vrednim gledanja.

Jednostavno. Zaista loše filmove prave upravo oni od kojih se to ne očekuje da urade – oni koji se razumeju u film. To su filmovi nastali u pokušaju da se lako zaradi novac i privuče publika u bioskope samo na osnovu “prvog pogleda” iako u samom filmu dalje od toga nije moguće videti.

[accordion title=’Ko je Janko Đurić…’ open=’true’]Janko2Janko Đurić student je produkcije na FDU i reditelj brojnih kratkih igranih i eksperimentalnih filmova.

Filmska umetnost mu je životno opredeljenje, hobi, strast, prošlost, sadašnjost i budućnost.[/accordion]

Takvi filmovi imaju profesionalne ekipe u kojima svako zna svoj posao, ali baš zato što u pitanju profesionalci koji su istrenirani da prave filmske iluzije sa što manje grešaka, upravo oni čine da se stvari u filmu uklapaju na način koji nas ne privlači da nastavimo da gledamo film. Takvi filmovi su jednostavno loše napisani, loše režirani, loše montirani i nemotivisani, ali nam nisu ni zabavni.

Ali šta to neki loš film čini toliko lošim da on postaje dobar? Evo šta: to što mi kao gledaoci vidimo da su filmadžije imale želju da naprave nešto, ali je to ispalo toliko blentavo da je ustvari postalo bizarno. Takve filmove dobrim čini upravo ta činjenica da je neko pokušao da napravi filmsku iluziju, ali nije baš tačno znao kako. I toliko nije uspeo u tome da je to gledaocu smešno i tera ga da nastavi sa gledanjem i vidi gde još je filmadžija imao vrlo očigledne, bolno – smešne nelogičnosti.

Ovo je moja Top 5 lista “dobrih loših” filmova:

5) “Maximum Overdrive” – 1987. (Teror mašina) – Režija: Stiven King

Stiven King je prava dvostruka ličnost. S jedne strane ume zaista da “pokida” i napiše fenomenalne stvari poput “Zelene milje”, “Bekstva iz Šošenka” i “Isijavanja”, ali s druge ume da napravi i nekei koje nisu baš toliko sjajne ( “It”, “Children of the corn”…), poput filma o kome govorimo. “Maximum Overdrive” je film koji je bio potpuno kontrolisan od strane Kinga (prvi i jedini film koji je režirao) i koncentriše na to šta bi ljudi radili kada bi mašine odjednom oživele i krenule da nas terorišu. Bez objašnjenja kako, a na pitanje “zašto?” odgovor se na skali muljanja od 0 do 100 nalazi na 200.

I naravno ima tu još dosta bizarnih stvari koje ćete i sami videti (tipa: šef ispod benzinske pumpe baš “slučajno” ima podrum oružja itd…). Ali ono što film čini zanimljivim upravo su te nemoguće situacije u koje pomahnitale mašine dovode glavne likove. I još jedna zanimljiva stvar je što je muziku za ovaj film radila australijska hard rok grupa AC/DC. Tako da… ko uživa u ovakvoj vrsti muzike i ko voli pomahnitale mašine, obavezno bi trebalo da pogleda ovaj film.

4) “Batman & Robin” – 1997. (Betmen i Robin) – Režija: Džoel Šumaher

Nakon što Bartonov “Povratak Betmena” nije ispunio visoka očekivanja, produkcijska kuća Vorner bros je odlučila da sledeća dva filma o Betmenu poveri Džoelu Šumaheru. Doduše, ne verujem da su očekivali nešto poput filma “Betmen i Robin”. Ovaj film, u kome Betmena glumi Džordž Kluni (oh, kakav izbor za Betmena) liči na pokušaj da se od serijala kome su Bartonovi filmovi dali mračniji ton, ponovo napravi nešto nalik prvobitnoj animiranoj seriji, ali sa pravim glumcima.

Tokom čitavog filma u kome Betmen i Robin jure gospodina Smrznutog/Ledenog (Švarcenegera) gledalac se oseća neprijatno upravo zbog toga što Betmen, Robin (koji se non stop na nešto žali) i Smrznuti zbijaju vrlo neslane šale kroz čitav film i stvaraju vrlo neprijatnu atmosferu. Vrhunac te neprijatnosti je scena u kojoj Betmen i Robin, na aukciji na kojoj prodaju žene, počinju da podižu iznos koji nude (dok na kraju Betmen ne izvadi bet-kreditnu karticu…). Naravno ono što ovaj film čini privlačnim je upravo ta neprijatnost koju stvara loš pokušaj mešanja ozbiljnog filma sa crtaćem i zbog toga, ako ste fan Betmena, treba da pogledate ovaj film, barem da biste mogli da kažete kako film o Betmenu ne treba da izgleda.

3) “Plan 9 from Outer Space” – 1959. (Plan 9 iz svemira) – Režija: Ed Vud

Dosta stvari o ovom filmu već se može naslutiti nakon što se napomene da je upravo zbog njega Ed Vud proglašen za najgoreg reditelja ikada. Priča nije ništa posebno, ali ona bi čak mogla i da ima smisla da nije očajnih rediteljskih i montažnih rešenja, tipa – ubacivanje unapred snimljenog kadra Bele Lugošija (mogli smo da živimo i bez toga), pilotska kabina napravljena od stolica i zavese za kadu, skakanje iz dnevnog u noćni kadar u istoj sceni, nedostatak iluzije dubine u kadru (mi doslovno vidimo zid studia) itd…

Ali ono što ovaj film čini zabavnim za gledanje je upravo to što se oseća ta Ed Vudova želja da ispriča neku priču na kakav god način može, a vidi se da i glumci (koji nisu profesionalci) takođe imaju želju i daju sve od sebe, ali to sve izgleda bizarno baš zato što njima niko nije rekao kako to treba da urade… Oni su samo izašli i napravili film…

2) “The Christmas Tree” – 1991. (Božićno drvo) – Režija: Flamarion Fereira

Ovaj animirani film i nije nešto posebno poznat, ali postaje sve popularniji kao “najgori praznični film ikada”. Prva zamerka je što je animacija apsolutno užasna (jedva da ima pokreta kamere, ponavljana istih frejmova su prečesta itd…), a zatim to što su sinhronizaciju očigledno radili neki klinci koje je reditelj verovatno skinuo s ljuljaške u obližnjem parkiću (nivo razgovetnosti: 0), mada ni onaj ko je radio miks zvuka nije baš mnogo mario za projekat…

Zatim, užasne nelogičnosti kao što je ona da gradonačelnik kao valutu koristi vreće, paralelna montaža dve scene koja nema nikakvo opravdanje (a reditelj još i skače s jedne na drugu na svakih 5 sekundi), likovi koji nikada ne pomeraju nikada oči… a u jednom momentu decu na Severnom polu napadne MRKI medved… A da ne pričam o poruci koju je narator morao da smulja na kraju i koja je poprilično… pa ne znam… to jednostavno morate da vidite da biste poverovali. Ali opet, ako hoćete da se nasmejete, ovaj film je vredan gledanja. Neki tvrde da je ovaj film, po tome koliko je loš, animirani ekvivalent filmu koji je prvi na ovoj listi… a to je:

1) “The Room” – 2003, (Soba) – Režija: Tomi Viso

Ako postoji nešto što prosečan filmski fan psrosto mora da vidi da bi u to poverovao onda je to ovaj film. Tomi Viso je, naime, ovaj film zamislio prvo kao pozorišni komad, da bi nakon što su ga svi odbili na kraju odlučio da snimi film. Koliko Tomi nije imao predstavu šta radi, najbolje govori to što je umesto da, kao što svi rade, iznajmi filmsku kameru, on kupio dve filmske kamere (jednu 35mm sa trakom, a drugu digitalnu) i nije između njih znao razliku, pa je snimao sa obe (fascinantno zaista).

Kad je o samom filmu reč, on sadrži 10 minuta scena seksa, poprilično je neprijatan pošto su odnosi između likova vrlo nejasni, ima gomilu sporednih radnji u priči koje nikada ne budu razrešene, a i sam Tomi Viso je čovek sa kojim je drugim ljudima verovatno jako neprijatno da dele prostoriju, ali on ipak glumi glavnu ulogu i donosi užasne rediteljske odluke. Ako niste pogledali ovaj film obavezno to učinite. Garantujem da ćete biti oduševljeni koliko je užasan (gluma, režija, montaža, sve…). Ali to je upravo ono što ga čini zanimljivim – melodrama koja to nije uspela da postane i zbog toga je – melodrama.

 

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komntar!
Unesi svoje ime