Home»Muzika»Homeland»HL INTERVJU – BANE GLUVAKOV: Nikad nije kasno da se nešto lepo desi…

HL INTERVJU – BANE GLUVAKOV: Nikad nije kasno da se nešto lepo desi…

6
Shares
Pinterest Google+
Bane Gluvakov/Photo: Đuta Simičić
Bane Gluvakov/Photo: Đuta Simičić

Ima gitarista i – Gitarista. A tu je i Bane Gluvakov.

Jedan od najboljih instrumentalista s ovih prostora uspeo je, uprkos tome, da sasvim neopravdano ostane u senci, čuvajući možda i podvesno najvažniji  sastojak tajnog recepta za izuzetnost jednog muzičara – dušu.

Prošao je kroz bendove RH Group, After Funk, Napred U Prošlost i Kontrabandu, desetak godina u Van Goghu, ali čini se mu je najudobnije u čizmama frontmena Bane Gluvakov Tria, gde na svoj, originalan način, gitarom “tumači” ono što su pre njega radili Hendriks, Klepton, Majls Dejvis…

Crepajac sa pančevačkim pasošem mogao je, u to nema nikave sumnje, da bude svetska gitarska zvezda. Doduše, i dalje to može, ali…

Zašto misliš, pročitao sam to negde, da je nemoguće živeti ovde, a praviti svetsku karijeru?
– Opisaću to ovako. Živite u penthausu u velegradu a bavite se poljoprivredom, budite se i ugledate divan dan za rad, dok vi stignete do polja već ste zakasnili i proveli previše vremena u putu. Ne ide tako, morate bili na selu u kući i odmah prionuti. Tako ja to vidim.

Zbog čega si tako malo svoje muzike snimao u karijeri, zar nisi poželeo makar vinilnu ploču sa svojom fotkom na omotu?
– Svirao i gostovao sam na nekim izdanjima, tako da se tu i tamo moje ime pojavi, ali uglavnomn kao pratećeg muzičara. Sada delim svoju muziku po društvenim mrežama gde ljudi mogu da me zaprate. Imam i svoj YouTube kanal, koji će vremenom biti sve posećeniji, nadam se. Trenutno snimam instrumentane originalne pesme sa Vladimirom Ružičićem – Kebcom i to delimo po internetu. Imam još poneki projekat koji će se uskoro realizovati, nadam se. Možda pokušavam da se sada autorski uozbiljim i predstavim publici.

Pančevo važi za jedan od najrokerskijih gradova u Srbiji, kako to izgleda iz ugla jednog Pančevca?
– Ja sam ustvari Crepajac koji živi u Pančevu već dvadeset godina. Ne bih ga nazvao najrokerskijim, ali definitivno veliki broj kvalitetnih muzičara živi u Pančevu ili je poteklo odavde. Da li je to slučajnost ili ne, bitno je da ima dobre muzike, klubova, kompozitora, muzičara kao i ljudi koje to interesuje i koji prate umetničku scenu.

Koliko imaš gitara, a pošto se prva uvek pamti… koja je to bila? A koja ti je sada miljenica?
– Prvu gitaru mi je otac kupio kada sam imao 12 godina, bio je to crno-beli Stratkoster japanske proizvodnje, marke Squier. Dugo sam ga svirao i na njemu naucio prve akorde i solaže. Kada sam ga prodao, nekoliko godina kasnije, kupio sam pravog Fendera, američkog, kojeg i dan danas posedujem i često sviram, može se reći da ga poznajem u dušu, kao i on mene, iako je kroz godine prošao razne faze i modifikacije. Prilagodio sam ga sebi i svojim potrebama i napravio od njega miljenika, može se reći za ceo život.

Radujem se svirci na ArtAvliji

Sviraćeš ove godine na festivalu ArtAvilja. Šta taj festival izdavaja od drugih?
– Tako je, ako se ne varam 13. jula. Domaćinska atmosfera, pre svega i prijatan ambijent ga izdvajaju. Radujem se svirci na ArtAvliji i nadam se da će biti posećeno, kao i da će bogovi vremenskih prilika biti naklonjeni tom događaju.

Tvoj BG Trio je jedna specifična muzička priča. Po čemu ste to toliko drugačiji od drugih da se posle prvog slušanja svi navuku na vas. Kako bi definisao ono što svirate?
– BG trio je skup prijatelja i zaljubljenika bluz rok muzike 60-ih i 70-ih, to nije posao već zadovoljstvo i entuzijazam. Tipično za ovaj sastav je da nikada ne odsviramo pesme na isti način, obogatimo ih improvizacijama, nadahnuti trenutkom, i to baš daje draž svakoj svirci, posebne su i to je način da nam to što sviramo nikada ne dosadi. Iako je krug ljudi koji ovu vrstu muzike sluša relativno mali, ti ljudi, koji se navuku i često dolaze na naše svirke, svaki put iščekuju nešto drugačije i znaju da ih čeka neko iznenađenje.

Može li da se u Srbiji živi od te muzike?
– U Srbiji ne može da se živi od mnogih poštenih poslova, to je više preživljavanje, osim ako nije kriminal u pitanju, uključujući i onaj na državnom nivou. Kultura je namerno sistematski uništena kako bi se igra “hleba i igara” lakše sprovodila, sistemu ne odgovaraju ljudi duboke svesti i kritičkog razmišljanja, a kvalitetna muzika je žrtva tog procesa koji ju je doveo do granice  marginalizacije. Uprkos tome, naravno da može da se živi, kada je neko vredan i radan, kvalitetan i spreman da uživa u tom poslu. Sve zavisi koliki su apetiti i potrebe.

Postali smo instant civilizicija, treba nam više talentovanih klinaca

Koji je najbolji način da klinci zavole kvalitetnu muziku umesto šunda koji im se svakog dana servira u medijima
– Iako mnogo toga zavisi od okoline, okruženja, porodičnog vaspitanja, trenutno, više nego ikada, je sve dostupno, pogotovo pored velikih socijalnih mreža i sajtova sa video i zvučnim sadržajima. To je stvar afiniteta, ali i toga da li smo naučeni da sami tražimo ono što nam prija ili prihvatamo šta nam se servira i reklamira kao dobro, masovno i popularno. Spoznaja kvaliteta ide od porodice, društva, političke situacije… jer sve to itekako utiče. Šund se lako uvuče pod kožu jer je podmukao i sveden na prost, prizeman jezik sa kojim čak i neobrazovani ljudi mogu da se poistovete. Kvalitetna muzika zahteva razumevanje i koncentraciju, aktivno učestvovanje u slušanju, a toga je sve manje. Postali smo instant civilizacija.

Aleksa Danić/Photo: wood.rs
Aleksa Danić/Photo: wood.rs

Pratiš razvoj mladog gitariste Alekse Danića, da li je to put za muzičko “ozdravljenje”?
– Raduje me kada vidim talentovanui decu ali se plašim se da su ovde osuđeni na manjinu i magrinalizaciju, iako po svetu ima puno talenata, ne uspeju svi da izguraju priču. Aleksa je fenomenalan i rado poslušam ono što svira. Želim mu uspeh i istrajnost, e sada, da li će uspeti ovde ili negde preko, to ne znam, voleo bih oba. Muzičko ozdravljenje jedne nacije ne kreće od pojedinca, to mora da se neguje, a ne srozava na jednom višem nivou. Ili revolucijom…

Šta je najvažnije što si naučio od Đuleta svirajući uz njega sve ove godine?
– Profesionalizam i odgovornost su nešto što bih izdvojio kao najveće i najbitnije iskustvo. Kada sam počeo da sviram sa Van Goghom 2006. oni su već bili jedan od najvećih regionalnih rok bendova, u tom periodu usledile i MTV nagrade, turneje, veliki koncerti, putovanja na druge kontinente kao i energija na bini, kojoj sam ja doprineo svojom gitarom i pratećim vokalima. Biti deo takve priče je ogromno iskustvo koje sa sobom nosi i mnoštvo raznih uspomena.

A šta je najvažnije što je on naučio od tebe?
– Hm, to bih morao njega da pitam, hahaha. Mislim da sam na neki način uticao da Đule svoje sviranje gitare obogati nekim novim akordom, frazom, fazonom ili idejom, kao i ponešto oko muzičke opreme, jer sam ja zaluđenik za istu. Ljudi koji toliko vremena provedu zejedno na bini, putu, hotelima, probama.. utiču jedni na druge na najrazličitije načine, i sve to je draž muzičkog posla. Mnoga poznanstva su se desila, i sve to je na neki način uticalo kako na mene tako i na ostale članove benda.

Bane Gluvakov/Photo: Marko Zorić Segedinčev
Bane Gluvakov/Photo: Marko Zorić Segedinčev

Ko je najzanimljiviji muzičar s kojim si ikada svirao?
– Svirao sam sa dosta vrhunskih muzičara, Ivanom Aleksijevićem, Draganom Ivanovićem, Vasilom Hadžimanovim, Srđanom Dunkićem, Dušanom Bogovićem, Peđom Milutinovićem, Anom Popović, Ognjenom Popovićem, da izdvojim nekoliko, mada je lista poduža. Neka od najinteresantnijih iskustava koje bih izdvojio su svirke sa Njujorčaninom Dinom Boumenom, fenomenalnim bluz, gospel i fjužn pevačem. Imali smo svirki samo nas dvojca, gitara i vokal, što je veliki izazov, jer je bluz njegov maternji jezik, a ja sam ipak potekao iz malo drugačijeg podneblja, ali sa bluzom kao prvim uticajem. Samo bismo seli i počeli da sviramo, bez velikog dogovora, proba, našli smo zajednički jezik i stvorili međusobno poštovanje.

S kim bi voleo da deliš binu, a još nisi?
– Na pamet mi odmah pada gomila mojih uzora, velikih zvezdi, vrhunskih muzičara, ali bih recimo izdvojio Džona Mejera. Ali to su svetske zvezde u mom domenu muzike, dok kod nas ima puno dobrih, vrhunskih, sa svima sa kojima sam svirao mi je bilo zadovoljstvo deliti binu, nadam se da ću i dalje nastaviti da upoznajem i delim iskustvo muziciranja u budućnosti. To je jedno veliko bogatstvo, jer čovek uči od boljih i time sebe nadograđuje, jer po meni je to neprekidni proces koji traje kroz celu karijeru.

Gitaru sviraš “odkad znaš za sebe”, postoji li još nešto što o njoj možeš da naučiš?
– Uvek postoji nešto što se može naučiti, to je lepota muzike i umetnosti, konstrantan razvoj, napredak i sazrevanje. Trenutno učim da sviram klavir i bas gitaru, što mi pomaže da bolje razumem muziku u celini. Takođe volim i različite žanrove muzike.

Svrstavaju te među najbolje domaće gitariste, šta je bila prepreka da umesto domaće, napišemo – svetske?
– Interesantno pitanje. Možda odgovor leži u tome što volim ovde da živim, tu je moj dom a možda nisam hteo da žrtvujem privatan život zarad karijere, jer sam i otac koji je potreban svom detetu, imam prijatelje, roditelje… Teško je otići u nepoznato samo zbog novca, krijere, građenja imena, to često ostavi velike posledice po umetnika. Ko zna, nikada nije kasno da se nešto lepo desi i proputuje svet sa gitarom na ramenu i osmehom na licu. Nikada ne treba odustajati. Izuzetno mi je drago što me ovde svrstavaju među najbolje.

Da li ti više prija da sviraš u Areni, pred hiljadama ljudi, ili u lokalnom klubu, gde gotovo da poznaješ svakog gosta?
– Iako totalno različite te dve kategorije bile, podjednako volim i jednu i drugu. Velika bina je velika odgovornost, ali i veliki adrenalin, mada i mali klub ume to da pruži, gde se izvođači i slušaoci direktno vide i razmenjuju energiju. Ta razmena energija je bitna bez obzira na brojh ljudi. Muzika je univerzalni jezik i portal energije. Ja se trudim da svaki put dam sve od sebe i pružim publici ono što i zaslužuju, a to se, sa druge strane, oseti i ceni.

Šta ćeš biti kad porasteš?
– Ponovo mali, hahaha.

A.S.I.

Previous post

O vešticama, Danijelu Bunu, neprilagođenima... Pixies najavili novi album singlom "On Graveyard Hill"

Next post

"Mystify"... Objavljen prvi trejler dokumentarca o Majklu Hačinsu

No Comment

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *