Home»Muzika»Dubioza pred koncert na Tašu: Sami smo krivi za sve što nam se dešava, previše uzimamo, malo dajemo…

Dubioza pred koncert na Tašu: Sami smo krivi za sve što nam se dešava, previše uzimamo, malo dajemo…

3
Shares
Pinterest Google+
Dubioza kolektiv/ Photo: Facebook@Demofest
Dubioza kolektiv/ Photo: Facebook@Demofest

Oštre reči i sarkazam kojim su protkani tekstovi, doneli su sastavu Dubioza kolektiv veliku regionalnu popularnost, a i posle 15 godina postojanja benda, oni neumorno nastavljaju da “propovedaju” o nedaćama na koje narodi sa ovih prostora dubiozno i kolektivno nailaze.

Vedran Mujagić i Brano Jakubović pred koncert 30. juna na stadionu Tašmajdan u Beogradu kažu za mondo.rs da su njihova dela inspirisana situacijom koja ih okružuje.

– Ne propovedamo mi, već to više dođe kao neka grupna psihoterapija za sve nas da lakše procesuiramo šta se dešava i da kažemo šta mislimo, ali prvenstveno da nama bude lakše. Pa, ako neko ima sluha da to čuje i identifikuje se sa našim stavom, onda se tu stvara neki početak komunikacije i diskusije – istakao je Mujagić.

I kako do sada deluje ta psihoterapija?
– Pa, evo 15 godina kasnije, nije strašno – dodao je on.

Da li pružate i neke odgovore na sve te nedaće i pitanja koja se postavljaju?
Brano: Bilo bi glupo staviti se u ulogu nekoga ko daje odgovore, onda bi se kandidovali za izbore, pa bi predstavili svoj plan i program, i tako dalje… Živimo u okruženju takvom kakvo jeste, a ovo je onda više reakcija na naše najuže okruženje. Da je okruženje drugačije i to bi sve verovatno drugačije zvučalo. Prosto obrađuješ informacije koje su oko tebe, a trenutno su takve kakve jesu.

Nastupi Dubioze kolektiv “pršte” od količine energije i sinergije koja se stvori između publike i vas, koji je vaš “recept” da do toga dođe?
Brano: Jedina stvar koja je stvarno važna je da svaki put kada izlaziš da sviraš da ti je stvarno stalo do toga i da tamo napraviš ono što si zamislio, da imaš ideju zbog čega izlaziš i svaki taj minut koji si proveo tamo u komunikaciji sa ljudima ima nekog smisla. U momentu kada to postane neko podređivanje ili zarađivanje, u momentu kada to postane karijera, onda ustvari prestaješ da budeš to što jesi. Onda je samo pitanje da li ćeš tako nastaviti ili ne. Ja se nadam da mi nećemo nastavljati kada dođemo do tog momenta, jer nekad je dobro reći: ‘Sad je dosta’.”

Da li je taj momenat možda nekad teško prepoznati?
Vedran: Vidiš da puno ljudi ignoriše sve te signale koji to govore, pa je vrlo lako promašiti tu informaciju. Nama samo ostaje da nam se to ne dogodi i da budem svesni toga.

Krivica je u “njima”, ali u “nama”. Koja bi to bila neka surova kritika koju smatrate da bi svaki čovek trebalo sebi da uputi?
Vedran: Treba da počneš od sebe, a ne da optužuješ tog nekog eksternog, Drugog, koji je kriv za sve tvoje probleme i da čekaš da se taj neko isto tako samoinicijativno skloni i samim tim reši sve što je loše u tvom vlastitom životu. To nekako ne funkcioniše.
Brano: Naše pesme ljudi lako prebacuju u to da mi kritikujemo politiku ili vlast. Ali, ako malo bolje pogledaš, mi ustvari kritikujemo sami sebe, jer odatle sve polazi i dolazi, jer mi smo na kraju krajeva ti koji biraju. Tako da, pojednostavljeno, mi kritikujemo vlasti, ali recimo pesma ‘Himna generacije’ baš ne kritikuje vlast, nego nešto drugo…

Koje smatrate da su se društvene vrednosti najviše izgubile u decenijama iza nas, ili možda nisu izgubljene nego zamenjene nekim novim?
Brano: Mislim da mi ne pripadamo vrsti ljudi koji živi na nekim izgrađenim tradicijama. Nismo nostalgičari, već se trudimo da živimo u skladu sa vremenom koje jeste. Najlakše je okrenuti se i reći kako je nešto drugo bilo bolje. Na primer, ono vreme bez mobilnih telefona kada raja nije samo tipkala, ali ako bi njima koji to govore rekli da se odreknu telefona na godinu dana, e to već ne bi išlo… Tako da, svi bi jednom guzicom na dve stolice, a to baš i ne ide. Da s jedne strane živim u prošlosti i zamišljam kako je sve to bilo romantično, ali da se ne odričem ničega iz ovoga što je danas. Sve je uvek na kraju do nekog našeg izbora.

Da li mislite da se možda društveno nalazimo u nekom loop-u, jer vaše pesme od pre deset godina su i dalje apsolutno aktuelne i ljudi mogu sa njima da se poistovete… Sve se na neki način vrti u krug – kako ga razbiti?
Brano: Ljudska rasa jeste kreirala jedan loop koji se konstantno ponavlja i to se nije dogodilo u bliskoj istoriji već u daljoj prošlosti. Jedina razlika je što se u međuvremenu mi malo više razmnožavamo i malo više uništavamo okolinu od koje živimo. Previše crpimo, a malo dajemo nazad. Samo je pitanje – do kada ćemo moć zloupotrebljavati dok nam se ne sruši nazad na glavu.

Devedesetih smo imali telenovele kojima su se ljudi okretali, a danas imamo rijalitije… Zašto mislite da se ljudi okupiraju takvim sadržajima?
Vedran: To je najjednostavniji beg od stvarnosti. Lakše je gledati neke tuđe brige. Kad pogledaš, i Dnevnik je isto nekakav rijaliti šou, samo su tu ti drugi akteri. U rijalitiju je to sve mekše, nekakvi tamo nevažni likovi se svađaju, tuku, vode ljubav, a ti to gledaš sa sigurne distance i ne dotiče te previše. Valjda je super razbibriga.

U pesmi “Himna generacije” kažete: “Ovo himna je generacije u šupku civilizacije”. Da li ste mislili na neku posebnu generaciju?
Brano: Mislimo smo na jedan određeni šupak, a ne generaciju. Sve generacije tu mogu da se pronađu.

HL/Izvor: mondo.rs

Previous post

HL INTERVJU - Filip Bulatović: Džez se svira iz ljubavi, a ne iz koristi

Next post

NOVA KOLUMNA NEMANJE JOVANOVA: Da li bi danas uopšte mogao biti snimljen film kao što je "Koma"?

No Comment

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *