Home»Dejan Katalina»NOVA KOLUMNA DEJANA KATALINE: Golubova duša

NOVA KOLUMNA DEJANA KATALINE: Golubova duša

7
Shares
Pinterest Google+
Golub/Photo: Pixabay
Golub/Photo: Pixabay

Budio sam umoran, iscrpljen, bez želje za životom u telu, kao bokser kojeg su previše puta pretukli u nameštenim borbama. Teških nogu, zlovoljan i još uvek u polusnu, odvodio sam dete u školu, gubeći, naizgled, i ono malo samopoštovanja koje sam imao u vreme dok sam još mogao da se odajem fantazijama; tim, kako shvatiš s godinama, beskorisnim opsenama. Osećao sam se, na neki čudan a opet iskren način, besmisleno i poraženo, mada je dete u meni – toj nosatoj, pomalo pogrbljenoj pojavi večitog tinejdžera, videlo svog heroja kojem može da poverava svakovrsne bezgrešne umotvorine.

Eto, baš tog jutra, mada je moglo biti bilo koje, klinac je video na ulici mrtvog goluba, pa je spontao uskliknuo: “Hej, vidi mrtvog goluba! Tamo! Vidiš?“

“Da, vidim“, odgovorih bez entuzijazma.

“Je l’ on sad na nebu?“, upitao je mališan.

“Nije, vidiš da je pao sa neba.

“Ama znam da je pao sa neba, nego da li je njegova duša na nebu, to mislim“, bio je uporan.

“Odakle ti to da mu je duša na nebu?“, pobunih se.

“Zato što svi koji umru odlaze na nebo.“

“Ma, daj, više sa tim maminim budalaštinama! Ovaj golub je pao s neba, pa su ga pojele mačke“, nervozno sam progunđao, odmah se ugrizavši za jezik (ne bukvalno nego figurativno, naravno), videvši razočarani i zaprepašćeni izraz deteta koje je pokušavalo da nekako smesti u svojoj glavici sva ta složena pitanja života i smrti, odnosno smrti i uskrsnuća, kreacionizma i darvinizma…

“Nisu ga pojele mačke, vidiš da je još tu“, negodovao je dečak. “I nije to mama izmislila, nego stvarno svi odlaze na nebo kad umru“, nije se dalo dete, već je potom, dok smo se peli naviše ka školi, počelo da mi nabraja ko je sve na nebu od poznate mu rodbine, dodajući kako nas svi oni sada gledaju odozgo, mada nije baš uveren, kako reče, da mogu da nas čuju.

Puftao sam, malo kolutao očima, teškom mukom sakrivajući da me klinac, po običaju, prilično nervira kad sam neispavan i da bi radije u tom trenutku još uvek bio u toplom krevetu umesto što mi se kosti hlade dok pokušavam da malog sprovedem do škole u kojoj će ga učiti gomili bespotrebnih budalaština koje će mu u životu trebati taman koliko i slepcu dvogled.

Da bih prekinuo ove kvazifilozofske mudrolije juniora, bubnuh: “Umetnost te čini jačom nego što pretpostavljaš“, našta dete zastade, pogleda me okicama koje su sijale ispod kačeketa kao dva sjajna dugmenceta, pa kaza: “Šta si rekao?“

“Ti si nagluv, majke mi“, odvratih mu, pošto me je često nerviralo to što se dete maltene dere dok priča na ulici, pa nas prolaznici gledaju ili sa čuđenjem ili sa osmehom, u zavisnosti ko je kako skrojen i kakav mu je horoskop tog dana.

“Pa, nisam čuo šta si rekao! Umetnost je jača… Od čega je jača umetnost?“

“Ma, zaboravi, nagluv si, šta da ti radim.“

“Aaaa, pa ne čujem te dobro jer imam kapu preko ušiju. ‘Ajde, reci mi ponovo!“

“Neću da ti kažem, nego načulji te uši, stalno ti nešto ponavljam, dosadilo mi je.“

Golub/Photo: Pixabay
Golub/Photo: Pixabay

Dete se nakon ovih reči snuždilo, kao da sam mu upravo izrekao kaznu neodlaska na fudbalske treninge ili oduzimanja kompjutera na nekoliko sati, pa progunđalo kao za sebe: “Znam, opet te smaram“.

Smilovao sam se i ponovio: “Umetnost te čini jačim nego što pretpostavljaš“,

“Umetnost je… jača… pretpostavljam?“, upitao je klinac, našta sam gromoglasno istisnuo iz sebe jedno “ufffffff“, pa dodao: “Aman, ti si načisto gluv. Uši si ti pune tog žutog, ti si najveći proizvođač ušnog žutila u svemiru, jebeš mi sve, zato ništa i ne čuješ!“.

“Niiijeee, nego ne razumeeem!“

“Šta ne razumeš? Je l’ znaš šta je umetnost?“

“Znam.“

“Šta je umetnost?“

“Pa, to je ono kad nešto pišeš, crtaš… Kad radiš takve neke stvari, kao što rade oni ljudi što ih ništa ne razumem kad ih gledaš na televiziji…“

“E, oni su ti baš umetnici, sve moj do mojega“, opet se nadrndah.

“Šta, nisu umetnici?“

“Oni su kurac na biciklu, ja da ti kažem.“

“Ali mama je jednom rekla…“

“Ma, mama je rekla! Šta je mama rekla, ‘leba ti?!“, prekidoh ga. “Mama svašta priča, a ni sama ne veruje u polovinu stvari koje izgovori!“

“Kako misliš ne veruje? Ne veruje kao u boga, je l’ to?“

“Odakle ti sad bog, života ti?“

“Pa, mama veruje u boga…“

“Ej, aj’ zaboravi sad boga i mamu i goluba i duše što putuju u nebo, evo stigli smo do škole, idi pa nauči tamo nešto, umesto što mene stalno smaraš, može?“

Golub/Photo: Pixabay
Golub/Photo: Pixabay

Dete je shvatilo da je to kraj razgovora, pa se okrenulo drugim izazovima, kao što to deca stalno i čine.

Onda smo se na stepenicama koje ne vode ka nebu, već učionicama nižih razreda osnovne škole, smeštene u boemsku četvrt grada, pozdravili na karakterističan način: pesnica o pesnicu – moja ručerda odraslog čoveka udara rukicu malenog bića – pa širenje šake koje predstavlja imitaciju eksplozije.

Zatim sam se vratio istim putem, gunđajući u sebi: “Golubova duša na nebu?! Moš’ misliti! Šta li se sve nalazi u toj njegovoj maloj glavici?“

 

Previous post

"Ustani", kažu Divlje Svinje... Novosadski rokeri objavili već treći spot sa debi albuma

Next post

Ovo su najbolji... Žiri odabrao 30 demo bendova koji će se takmičiti na 10. Demofestu

No Comment

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *