Home»Aleksandar Ignjatovic»Ja sam pasarela. Dorćolska…

Ja sam pasarela. Dorćolska…

9
Shares
Pinterest Google+

Ovo je priča o pasareli na kojoj su snimani brojni muzički spotovi, filmovi i reklame. Ako možete da se setite nekog od njih, molimo vas da ostavite informaciju u komentarima, jer bismo voleli da o njoj uradimo dokumentarni film

2Ja sam pasarela. Ne obična. Dorćolska. Ali nije to razlog što nisam obična. Barem ne jedini razlog.

Protežem se preko železinkih šina. Mnogo njih. 16. Što će reći osam koloseka. Koliko je samo vozova ispod mene prošlo. I pozdravilo me dugim pištećim zvukom sirene. Ne zato što me mnogo vole. Nego zato što se uvek nađe neko pametan kome je lakše da preskače šine nego da se penje mojim stepenicama. Neki od njih te šine više nikad nisu prešli. Ni ispod, ni po meni. I to je tužno. A ja ne volim da budem tužna.

Zato više volim da mislim da su vozovi mene pozdravljali. Vitku, gracioznu, lepu. Posebno ponekad, svakog petog, šestog proleća, kad mi nabace novu farbu. Bila je prvo crvena, pa žuta. Ne mogu baš svih ni da se setim. Sada je plava. Nekako bledo plava. Istina, nije mi loše stajala kad sam je dobila. Samo… sad se malo ofucala. Nije više tako lepa. A i vozova više nema. Nestale su neke šine, iščupali ih železničari. Neke su zarasle u korov. Samo je jedan kolosek ostao. I više nema ko da zviždi kad me vidi. Prođe poneki voz ispod mene tim jednim kolosekom, ali noću. Kasno. Po mrklom mraku. I čuje se sirena. Ali znam da nije meni upućena. I to je tužno.

4Ali rekoh da ne volim da budem tužna. I ne smem. Moram da budem čvrsta. Jer, od čelika sam i betona. I korisna sam. Mnogo više nego što mnogi misle. Pa, celom Dunavskom keju sam jedina veza sa gradom. Jedina. Ne lažem. Arhitekte mi. Stvarno sam važna. Svim tim ljudima koji žive pored reke. Mnogo ih je. I svakog dana gaze po meni. Kad kreću na posao. Ili u školu. I kad se vraćaju. Kad žele na početnu “dvadesetšestice”. I kad njome stignu iz delova grada koje nikad neću videti. Znam ih samo iz priče. Zato znam da postoje i druge pasarele. I znam da nisu kao ja.

Poneko se i zadrži na vrhu mog blagog luka. Jer imam i najlepši pogled na Dorćolu. S jedne strane u daljinu, preko 25. maja, skoro do Kalemegdana. S druge, pogled preko toplane i starog mlina puca prema luci. Gde, kažu, žive brodovi. Ne vidim ih. U uzanom prolazu između žutih zgrada samo, na trenutak. Prođu dok trepneš. Ali ih čujem često. Vetar mi donese zvuk njihove promukle rečne sirene.

Drugačiji je od onog koji imaju vozovi. Ali isto tako moćan. Mora da je lepo moći da praviš zvuke. Meni samo ponekad, kad je košava, zaškripe stare čelične kosti. I zacvilim kad je ona ciča zima, suva, beogradska. Ali mislim da me niko ne čuje. I bolje je tako.

1Zato uživam u zvucima oko sebe. U skroz aritmičnom tapkanju malih stopala koja prvi put prelaze preko mene. U brzom ritmu patika školaraca koji žure da ne zakasne na čas. U razigranim tinejdžerskim nogama kad se vraćaju iz škole. U baladi laganog, ujednačenog i usklađenog hoda mladog para koji nikuda ne žuri. U odsečnom i sigurnom koraku čoveka s kravatom i šeširom koji zna i put i cilj. U metronomskom lupkanju štapa stare komšinice koja je krenula u dućan.

Ali najviše volim one dane i noći kada sam zvezda. Prava pravcata zvezda. Stvarno. Kad dođe neki bend da snimi spot. Ili reditelju treba važna scena u filmu. A reklame ne mogu ni da prebrojim. Pa, foto sešni… Kad god neko poželi malo beogradskog šmeka u svom autorskom delu, eto ga kod mene. I zato sam baš ponosna. Greju me njihovi reflektori, uživam u svom tom šarenilu, ludilu, zbrci slika i zvukova dok traje snimanje, u ljudima koji se trude da na njihovoj slici ispadnem što lepše.

Jer… tad imam osećaj da nikad neću ostariti. Da ću negde tamo, u nekom spotu ili filmu, biti uvek ona lepa Dorćolska pasarela. Jedinstvena. Večna.

5Zato mi je malo čudno što ne brinu baš o meni. Čelik mi je već ozbiljno zarđao. Crvenosmeđe mrlje već su svuda po mom skeletu od hladnog metala. Beton na stepenicama mi se kruni i osipa. Ispucali su mi kapilari na sivom asfaltu. Tragovi miliona koraka. Leda i posute soli. Užarenog sunca bez trunke hlada. Šire se. Otvaraju se. Postaju velike rane. Kroz njih mogu već da vidim prugu. A i neko neoprezan može nogu da slomi. Ili da se skotrlja niz moje trošne stepenice.

I prolazak svakog voza počeo je da me boli pomalo. Zatrese me. Kao da mi neka jeza prođe kroz beton i čelik. Drhtim kad je košava baš jaka. A često je, ovde pored Dunava.

Ne volim da budem tužna, rekoh. Ali jesam pomalo. Kako neko može da te voli, da mu trebaš, da uvek bude tu za tebe… a da ne brineš o njemu… Zašto?

Možda ne razumem ja sve te stvari baš kako treba. Izvinite. Ja sam samo jedna obična pasraela.

Ustvari, ne baš obična. Dorćolska.

Previous post

Vlatko Stefanovski sa vojnim orkestrom iz Slovenije 21. aprila u Sava Centru

Next post

Reditelj "La La Lenda" snima film o Nilu Amstrongu... a nije mjuzikl...

2 Comments

  1. Dorćolac
    16/03/2017 at 11:41 pm — Reply

    Čestitke za inicijativu i lep članak! Prilažem link za necenzurisanu reklamu za Lav pivo, a potrudiću se da pronađem još nešto. Pozdrav!
    https://www.youtube.com/watch?v=25Z4F2TgQoI

  2. Ja
    27/03/2017 at 1:29 am — Reply

    Znam sev o pasareli. Bila sam tu kad je izgrađena, kad je sneg, led, kad su ljudi padali, kad su snimani spotovi, itd… Uglavnom prelaze svi koji imaju snage i volje, ostali idu prugom

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *