Home»DJ Mashala»Funkier than New York…

Funkier than New York…

10
Shares
Pinterest Google+
Roy Ayers/Photo: facebook@Roy Ayers featuring The Common Ground Collective
Roy Ayers/Photo: facebook@Roy Ayers featuring The Common Ground Collective

Nekada davno, na brdovitom Balkanu nije bilo farmerki. Nije bilo ni Brooklyn žvaka. U jednom periodu nije bilo ni kafe… a ni mnogih drugih potrepstina, a o slobodi govora da ne zborimo… ali to je već za neku drugu rubriku. U svakom slučaju, dobro pamtimo vreme kada su mnoge stvari za koje sada smatramo da su nam Bogom dane, bile deficitarne. Tako je bilo i na tržistu umetnosti i zabave (meni je umetnost uvek bila zabavna, tako da ih ja i ne razdvajam… baš kao kafu i kiselu).

Elem, ono što nam je u jednom trenutku, davnih mračnih devedesetih godina prošlog veka, najviše nedostajalo, bili su – koncerti. Njih baš nije bilo. Dobrih filmova još i jeste, mislim na one strane. Doduše, malo su kasnili, ali opet su nekako stizali. Dobrih predstava i knjiga nam nije falilo, Bogu hvala, ali koncertima ni traga ni glasa… Valjda se nismo uklapali u turneje velikih izvođaca, ako ni zbog čega drugog a ono iz bezbedonosnih i sličnih razloga.

Lično vam garantujem da su mnogi Evropljani u tom periodu mislili da mi ovde furamo zašiljene repove, trozupce i rogove na temenu. Međutim, bilo je i onih kojima je dolazak u Beograd u tom periodu predstavljao avanturu koju će moći da prepričavaju unucima. Jedan takav fascinantan i jedinstven umetnik iz SAD, igrom slučaja je bio na gostovanju u Evropi i baš mu se nekako uklopilo da pozitivno odgovori na naš poziv da dođe i poseti nas u Beogradu. Bila je 1994. godina, jedna od najgorih mogućih (ako je uopste takva komparacija umesna kada pominjemo olovne godine, koje neki kao da žele da vaskrsnu… i to u klubovima).

Spletom srećnih okolnosti, jedan od najvecih jazz i funk vibrafonista na svetu, skratio je svoje redovno tradicionalno gostovanje u legendarnom Ronnie Scott’s jazz klubu u Londonskom Sohou i našao vremena za svirku u Beogradu.

Roy Ayers je tada prvi put došao u Srbiju, a nakon toga smo imali sreću da ga slušamo još nekoliko puta na ovim prostorima. Međutim, taj prvi put je nekako imao posebnu težinu, draž, emociju… (da se ne uvrede moje drage kolege koje su ga nakon toga dovodile u naše gradove). Onog trenutka kada nam je potvrdio dolazak i kada smo zakazali termin koncerta, nakon čega smo obavestili sve svoje prijatelje i posetioce naših lokala, shvatili smo koliko smo veliku stvar uradili za tadašnji paralelni, pametni i drugi Beograd. Najčešće se setim mog druga Miše Miloševića koji je na moju rečenicu da dovodimo Roy Ayersa u Beograd odgovorio sa: “Jeste, jeste… baš Roy Ayersa…”. Roy je za nas bio simbol svega onoga što smo želeli da naša zemlja i naš grad budu. Funky, cool, groovy… ili da prevedemo: opušten, muzikalan, virtuozan, do jaja…

Zakazali smo termin u Sava centru… preskupom i neuslovnom Sava centru za tu vrstu dešavanja, ali nismo njegov koncert hteli da radimo u nekom zadimljenom klubu ili opskurnoj altrernativnoj varijanti prostora. Sava centar nije mesto za takve koncerte najviše zbog svoje redarske službe. Odgovorno tvrdim da je redarska služba Sava centra naj anti-fanki-dens-supermijenakoncertu redarska služba na ovoj planeti. Od tog koncerta pa preko svih onih Kool and the Gang, Tito Puente i sličnih koncerata, sa njima samo borba.

Sećam se oduševljenja koje smo osetili Sergej Stojanović, moj tadašnji i sadašnji poslovni partner, i ja, kada smo videli dugačku i gusto napakovanu zmiju od ljudi u redu za karte na blagajni Sava centra… kao i našeg dubokog i iskrenog razočarenja kada smo shvatili da je to bio red za Novogodišnji koncert Đorđa Balaševića (dotičnom svaka čast ali tada sam ga psovao…). Marketing se radio partizanski… išli smo na medije gde smo na osnovu ličnog poznanstva mogli da se reklamiramo, jer nismo imali predviđeni budžet. Ljudi su uglavnom postavljali neadekvatna pitanja o broju dirki na vibrafonu, razlici između vibrafona i ksilofona… očekivao sam i pitanja o metalofonu i melodici (znate ono sa časova muzičkog u osnovnoj školi).

Međutim, nismo se dali ni predali… i dan dolaska je došao. Moma Janković, vlasnik i “Alfa i Omega” Soul Food-a, uzeo je od svog oca neki auto koji je bio daleko bolji od njegovog i krenuli smo na aerodrom da pokupimo Roya i deo benda. Dolazak, smeštaj, ručak, popodnevni odmor (Roy ni tada nije bio u cvetu mladosti, rođen je 1940. godine)… i sve po redu, a uveče, naravno – tura po Beogradu. Tada je bilo mnogo lakše jer su dobri klubovi mogli da se nabroje na prste jedne ruke. Par pića ovamo i onamo i najzad dolazak u Soul food.

Atmosfera dovedena do usijanja… svi iščekuju dolazak legende. Bilo je to kao da Maradona dolazi na neku žurku u Napulju ili kao Nik Sloter u centar Žarkova. Soul food pun k’o oko… otvaramo vrata, Roy proviruje unutra, vidi masu koja pulsira, njiše se, vijori u ritmu jedne od njegovih najboljih numera, “Evolution”, koju u tom trenutku pušta DJ Peppe… Skida šešir sa nenormalno širokim obodom sa glave (crna verzija šešira koji je Jim Carrey nosio u filmu “Maska”), briše čelo maramicom i izgovara: “Man, you are funkier than New York.”

E sad… kad ja ljudima objašnjavam da meni droga i alkohol ne trebaju da bih bio na “sedmom nebu” pričam upravo o ovom trenutku. Sublimacija svih pozitivnih osećanja vezanih za muziku, posao, druženje, plesne podijume, devojke, braću, sestre, noćne autobuse, kobaje kod Vukadina, ploče i kasete, SKC, mini golf, Buhu, Bezistan, Grgu, Marjana, Momu i Mikija, čika Stoleta pekara, Adu Bojanu… desila se u tom trenutku. Tada kada mi je Roy rekao da smo više fanki nego Njujork… jebote.

Roy Ayers/Photo: facebook@Roy Ayers featuring The Common Ground Collective
Roy Ayers/Photo: facebook@Roy Ayers featuring The Common Ground Collective

Sve što se nakon toga desilo bilo je bolje i lepše zbog te jedne rečenice. Vodio sam ga do miks pulta gde je stajao njegov veliki poster iz Ronnie Scott’s-a od pre par godina, koji je bio prašnjav i sa kog sam prašinu skinuo njegovim prstom, da mu dokažem da to tu stoji godinama, a ne dan dva pred njegov dolazak. Vodio sam ga da mu pokažem sve blagodeti noćnog života mog dragog grada u kojima je bezrezervno uživao (If you know what I mean). Imao je sjajan koncert i jam session za pamćenje u Platou. Nakon koncerta, na putu ka hotelu videli smo dve ekipe koje se biju lopatama (majke mi…) nasred Brankovog mosta, na šta je njegov bubnjar Dennis, inace iz Bronxa, uzviknuo: “Hey, fuck it, just like back home!”. Isti taj Dennis je godinama kasnije, na narednom nastupu koji su Roy i ekipa imali u Sava centru, u trenutku kad sam se na kraju koncerta popeo na stejdž da im se javim, skočio na mene, podigao me i počeo usplahireno i radosno da uzvikuje: “The guy from the club, the guy from the club…” Dennis koji je svoj život posvetio bubnjevima i koji je svirao sa najvećima. Osim sa Roy Ayersom svirao je godinama sa Bowiem, Santanom, Wonderom… Dennis koji je preminuo u aprilu ove proklete 2016. godine…

Sve su to divne uspomene, divni trenuci, ali ne bi bili ni upola tako upečatljivi i snažni da mi Roy nije rekao: “Man, you are funkier than New York…”

Sami znate da u engleskom jeziku u izgovoru izmedju MAN i MEN nema razlike, kao i da se YOU koristi za množinu i za jedninu. Samo da kažem… Mogu valjda da interpretiram kako mi se sviđa.

Previous post

2CELLOS: I posle Fredija "The Show Must Go On"

Next post

Luđi nego ikad: OK Go objavili spot snimljen za 4,2 sekunde

No Comment

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *