Home»Muzika»Flashback»Bouvi iza svih maski: Okultni performans pop-rok mesije

Bouvi iza svih maski: Okultni performans pop-rok mesije

4
Shares
Pinterest Google+

Predstavnici art roka bili su prvi koji su ritualni spaktakl povezali  sa žanrovskim obrascima modernog pozorišta.

Tako je Dejvid Bouvi, učenik Lindzija Kempa,  na svojim koncertima uveo elemente pantomime, posedno na svojoj “Ziggi Stardust” turneji, napravivši tako performanse sa izrazitim vizuelnim identitetom.

Igi Pop i Fredi Mjerkuri pravili su svojevrsne bodi art predstve na koncertima. Alis Kuper je na svojim koncertnim predstavama uveo elemente cirkuskog spektakla i Artoovog pozorišta okrutnosti, sa žanrovskim odrednicama horora. Američka grupa Tubes se na svojim koncertima koristila  tehničkim pomagalima modernog pozorišta, od neona do hidrauličnog mosta, da bi na  sceni pravila urnebesne parodije potrošačkog društva. Madonini i Princeovi koncerti nisu  ništa drugo do perfektno režirani mjuzikli, sa raskošnim dekorom i koreografijom.

Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie

Najizrazitiju svest o koncertu kao predstavi imaju Talking Heads i Lori Anderson. Koncert “Stop making sense” Dejvida Birna i njegove grupe pre bi se mogao  uvrstiti u eksperimentalne radove modernog pozorišta, nego u klasične koncerte. Birn i njegova grupa su na tragu ritualne scenske grafike “Anštajna na plaži” Boba Vilsona i koreografskih eksperimenata Pine Buš.

“Home of the brave” Lori Anderson, ima u sebi elemente likovnog teatra jednog Luke Ronkonija ili Jana Fabra spojene sa Brehtovskom kabaretskom tradicijom. Predstavljačka umetnost popularnih rokera dobijala je za kratko vreme armiju sledbenika, takozvanih fanova. Vernici pop mitologije oko svakog poznatog izvođača stvarali su kultove.

Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie

U nekoj budućoj mitologiji dvadesetog veka kultovi koje je stvorila  popularna umetnost imaće vodeću ulogu. Stare mitove o Edipu, Orfeju, Orestu, zameniće  mitovi o kult junacima knjiga, filmova i stripova XX veka. Umesto Odiseja veliki avanturista  biće Korto Malteze, Indijana Džons ili Džems Bond. Ahil će biti Luk Skajvoker iz Ratova zvezda, Herkul Supermen ili Rank Kseroks, Penelopa Ingrid Bergman iz Kazablanke. Veliki performer, bog Pretvaranja biće Dejvid Bouvi. Sve ove nove heroje donela je sa sobom popularna kultura.

U istoriji XX veka ne postoji toliko raznovrstan “renesansni” umetnik kao što je Dejvid Džons, poznatiji po pseudonimu Dejvid Bouvi. On je jedan od najuticajnijih stvaralaca u oblasti pop muzike. Rođen 8. januara 1947. godine u Londonu, mladost je proveo kao prava pravcata muzička tinejdžerska zvezda, svirajući po lokalnim klubovima i pabovima. Umro je 11. januara 2016. u Londonu. Njegov flamboajantni izgled “sa stilom gladnog Engleza”, blago androgino homoseksualni imidž, bio je dovoljan da brzo postane idol urbane mladeži. Već 1969. godine, Bouvi pravi svoj prvi veliki hit “Svemirska odiseja”, koji ga odmah izdvaja iz mase kao pravog pravcatog čoveka koji je pao na zemlju. Sledeći singl “Čovek koji je prodao svet” i album “Zigi Stardast” pretvorili su ga u obožavanu ikonu pop kulture.

Bouvi je kreirao jedinstven i neponovljiv stil čoveka kameleona, zvezde čiji je glavni koncept neprekidna promena imidža. Od svemirske pojave Zigija Stardasta, preko homootpadnika Hankija Dorija, menjao je izgled. Bio je mladi i vitki naci-vojvoda, i pin-ap maneken, i nestvarni vanzemaljac, i mladi japi Amerikanac, i mistični heroj andergraund kulture, frik sajberdetektiv Natan Adler, na svom internetu zvanom BowieNet imao je blog koji je potpisivao imenom Mornar. Bio je oženjen sa manekenkom Endži Bouvi koja mu je rodila sina Zouvija, koji je kasnije promenio ime u Dankan Džons i postao poznati reditelj. Godine 1992. oformio je hard rok bend “Tin Machine”. Njegova poezija kretala se uvek linijom avangarde, od futurističkih i nadrealističkih uticaja do recentnog uticaja tehnokulture. Pisao je Cut Up tehnikom koju su promovisali bitnici Barouz i Gisin.

Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie

“Budućnost više nije ono što je bila” rekao je Bouvi, promovišući album “Scary Monsters”. Ne postoji velika ličnost u svetu rokenrola s kojom nije sarađivao. od Marka Bolana, Binga Krozbija, Mika Ronsona, preko Džegera, sve do Igija Popa, Lu Rida, Roberta Fripa i Brajana Inoa. Serija fascinantnih albuma “Heroji”, “Nisko”, “Strašni monstrumi” i “Hajde da igramo”, biseri su njegove dugotrajne karijere.

Nekoliko godina živeo je u Berlinu, gde je nastalo njegov album “Nisko” koji je uradio sa Brajanom Inoom. Pesma “Sound and Vision” perfektna je posveta istoimenoj knjizi Alistera Kroulija.

Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie

Zanimanje za okultno pratilo je Bouvija tokom čitave njegove karijere. Neki biografi poput Pola Trinke i Pitera R. Keniga, smatraju da je Bouvi čitavog života pravi jedinsven okultni pop rok performans. Kening je u eseju “Gnostik koji se smeje” veoma iscrpno prošetao kroz Bouvijevu karijeru i pokazao njegov permanentni interes za ezoteriju koji je započet još od ranih albuma sedamdesetih , famozne “Maske” koja je inspirisala i Boba Dilana, preko interesa za Kabalu, Tantra i Hata jogu, pa sve do poslednjeg “ritualno magijskog” epitafnog albuma “Crna zvezda” koji je Bouvi objavio bukvalno pred smrt.

Kening otkriva da je od Bouvijeve žene Endži saznao da je muzički mega star, imao ogromnu strast za čitanje okultne literature, da je o “tamnim naukama” pričao sa ljudima kao što su Dalaj Lama, Džimi Pejdž, Džon Lenon, Vilijam Barouz itd. Prema njenim rečima Bouvijev duhovni učitelj bio je tibetanski sveštenik Čimi Joungdong Rimpoče. Imao je posebnu fascinaciju Tibetom, tibetanskom “crnom magijom” i demonologijom, odakle potiče i priča o “Crnom suncu”, to jest “Crnoj zvezdi”.

Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie

Nacistička opsednutost Arijevcima nadmoćnom belom rasom, odvela je mnoge njihove istraživače u potragu za “Crnim suncem” na Tibet. Na Tibetu su misterioznoj Heleni Blavacki, indijski čarobnjaci iz Pendžaba, Morija i Kut Humi razotkrili tajne univerzuma, pa tako i tajnu Crnog sunca. Crnim suncem bili su jednako opsednuti mistici Karl Haushofer, Gurđijef i Krouli. Crno Sunce je okultni simbol, usko povezan sa solarnim simbolom Svastikom (Sunčev Krst). Ono se pominje u brojnim okultnim grupama, pre svega kod Teozofa. To je nevidljivo Sunce, kod kabalista poznato i kao izvot crne svetlosti. Crno označava da je nevidljivo, skriveno, odnosno okultno.

Blavacka kaže da je Crno Sunce božje oko ili unutrašnje oko našeg “Ja”; kada našu pažnju usmerimo sa spoljašnosti ka unutrašnjosti, ka Crnom Suncu, tada će se nasa čula ponovo okrenuti ka spoljašnjem svetu ali gledano kroz božje oko, kroz Crno Sunce.

U biografiji Pola Trinke “Starman”, Bouvi se opisuje kao posvećeni poznavalac tajnih nauka Tibeta. Godine 1975. Dejvid je krenuo na put istraživanja okultnog. Prema rečima Bouvijevog poznanika Garija Lahmana, koji je pisao sjajne studije o istoriji magije, tekst koji je bio ključan za Bouvijevu okultnu inicijaciju bila je knjiga “The Spear of Destiny” (Koplje sudbine) Trevora Ravenskrofta. Knjiga objavljena 1973. proučava kako su Hitler i Himler iskorištavali okultne moći, posebno Sveti gral i njemu bliski artefakt, koplje kojim je proboden Hristov bok. Na Bouvija je sigurno uticala i popularna knjiga “Jutro čarobnjaka” Pouvelsa i Beržijea.

Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie

Ta je knjiga zajedno s delima Alistera Kroulija i njegovih pomagača predstavljala jezgro Bouvijeve lektire. Lahman je s Bouvijem raspravljao o temama kao što je okultno obeležje knjige “Autsajder” Kolina Vilsona. Lahman je rekao da se Bouvi zanima za mnoge takve ideje, te da o njima pametno govori. Džimi Pejdž je u njih je ušao dublje i bio njihov ozbiljan sledbenik, dok je Bouvi preuzeo mnogo različitih elemenata i izvrnuo ih. Kad je Bouvi susreo Pejdža, gitarista Led Zeppelina već je šest godina proučavao Kroulijeva dela. Dejvid se time ipak relativno kratko bavio. Umesto da pokuša da iskoristi sile tame, upustio se u kokainom pomućenu potragu za smislom.

Bouvi će 1993. godine objasniti svoju očaranost Himlerovom potragom za Svetim gralom i Kopljem sudbine kao ‘arturijansku potrebu: potragu za mitološkom vezom s Bogom. Ali negde putem izopačilo ju je ono što je čitao i što ga je privuklo. Kao i na članove Rollingstones, koji su plesali s đavolom u liku Kroulijevog učenika Keneta Engera i Bouvijeva nova opasna aura ostavila je dubok trag na njemu i na njemu bliskim osobama.

Opsednut zlokobnim silama koje su se okupljale oko njega kqao demonima i plašile ga, Dejvid je počeo da planira beg iz Njujorka. Nije hteo da pobegne samo od Džimija Pehdža ili Lu Rida, čini se da je i inače pristojnim muzičarima smetala njegova prisutnost. Areta Franklin ga je ismejala na dodeli Gremija (“Tako sam srećna da bih mogla da poljubim Dejvida Bouvija”), što mu je nedeljama kvarilo raspoloženjee. Na zabavi koju je organizovao Šep Gordon, menadžer Alisa Kupera, Bob Dilan spustio mu je na sebi svojstven način: “Glam-rok nije muzika”, podsmehnuo se pre nego što je okrenuo leđa Dejvidu dok su ga biznismeni muzičke industrije i njihove sluge promatrali bez daha. Preseljenje u LA, gde ga je čekalo snimanje filma “The Man Who Fell to Earth” (koje je kasnije odloženo, jer su reditelj Reg i producent Si Latvinof tražili sponzore) predstavljalo je prekid s takvim neprijartnostima.

Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie

To je značilo da će biti bliže svom novom, holivudskom menadžeru Majklu Lipmanu. A značilo je i da će pobeći od Ave Čeri i njenih pritužbi na njegovo opsesivno jurenje za suknjama. Andži Bouvi je pak odustala od života sa njim i činilo se da je zadovoljna što žive uglavnom odvojeno.

Preseljenje je značilo i da će Dejvid biti bliže pripovedaču losanđeleskih anegdota i slavnom dileru kokaina Frediju Sesleru. Fredi je dolazio kod Bouvija ne sa ampulom, nego s celim tanjirom kokaina. Delovanje i kvantitet Seslerovog kokaina bili su bez premca: a pridoneli su i naglom pogoršanju Dejvidovog duševnog stanja tokom leta 1975. godine.

Dvadesettrogodišnji engleski basista i pevač Glen Hadžis, koji se tek pridružio bendu Deep Purple se brzo sprijateljio s Bouvijem u LA-u. Budući da se u to vreme spremao da krene na poslednju turneju Deep Purplea s gitaristom Ričijem Blekmurom, Glen je u jednom od njihovih dugotrajnih telefonskih razgovora ponudio Dejvidu utočište u svojoj kući na Beverli Hilsu. Glen je i sam bio zavisnik od kokaina i bio je svestan da Dejvidovi problemi rastu. Prenerazio se kad je čuo da Dejvid planira sam da putuje vozom, pa je poslao svog vozača da ga dočeka na peronu Union stanice u L.A. Hteo je da bude siguran da Dejvid neće ostati sam, ali nada mu je bila uzaludna. “Dejvid je u to doba često bio sam”, kaže Hadžis. “Mogao je biti u prostoriji s pet ili šest osoba, s knjigom, ali i dalje bi bio sam”.

Na albumu iz 1976. godine glumio je lik “Mršavog belog vojvode”, što su mnogi mediji površno proglasili koketiranjem sa desničarskim idejama i fašizmom. Postoji slika objavljena u Melodi Mejkeru na kojoj se vidi kako Bouvi u crnoj košulji nacističkim pozdravom salutira fanovima okupljenim na stanici Viktorija u Londonu, gde je stigao vozom “Orijent ekspres”. Bouvi je objašnjavao da je samo mahao svojim fanovima, ali uzalud – bio je proglašen za fašistu, što definitivno nije bio. Istina je da je imao interes za naci-misticizam, kao i za biseksualne avanture. Sebe je video kao androgino bespolno biće. Androginu transrodnu osobu glumio je do kraja života.

Voleo je da daje šokantne izjave, koje su ga i dovodile na naslovne strane štampe i tabloida. Kada u intervju za Plejboj izjavio je da je homoseksualac, bio je to veliki skandal, ali je dobio svoju najverniju publiku. Biseksualni uzori bili su mu Oskar Vajld i Alister Krouli. Pod uticajem škotlanđanina pantomimičara i homoseksualca Lindzija Kempa, Bouvi je počeo da potencira seksualnost u svojim koncertnim izvođenjima. Godine 1972, kao Zigi Stardust, na kraju svakog koncertnog šoua, podražavao je felacio sa gitarom Majka Ronsona. Performans je izvodio u trikou, posut prahom za palačinke. Svoju biseksualnost je kasnije potvrdio i u Plejboju 1975. godine, a na spisku njegovih mogućih ljubavnika bili su osim Mika Ronsona koga je preoteo Marku Bolanu, i Mik Džeger i Lu Rid. Divio se Vorholovoj homoerotskoj Auri, pa ga je kasnije glumio u filmu “Baskijat”. Poznat je i kao glumac u nekoliko odličnih filmova Dejvida Linča, Nagise Ošime, Tonija Skota i Martina Skorsezea. Glumio je Nikolu Teslu u Nolanovom filmu “Prestiž”, a specijalnu posvetu našem genijalnom naučniku dao je u filmu “Čovek koji je pao na zemlju” Nikolasa Rega.

Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie
Dejvid Bouvi/Photo: facebook@davidbowie

Posle Endži bio je oženjen manekenkom Iman, sa kojom ima ćerku Aleksandru zahru Džons. Sa njima je jedno vreme živeo na karipskom ostrvu, ali se vratio u London da bi u njemu proveo poslednji period svog života. Kada je godine 1992. oženio Iman izjavio je da je sedamdesetih bio “heteroseksualac u ormaru”.  U spotu za pesmu “Lazarus” sa poslednjeg albuma “Black Star” Bouvi se u bolničkoj postelji bukvalno oprostio od svoje verne publike širom sveta i poslao skrivenu poruku sa dvojnikom koji se sklonio u orman. Isti dvojnik pojavio se u jednom od njegovih najboljih spotova “Blue Jean”. Mnogi nisu ni znali da se dve godine borio sa rakom i da je trpeo velike bolove. SmrtniDejvid Robert Džons je napustio svet, a dvojnik je ostao u životu I on ima više imena. Bio je Mod na Bob Dilan fazi (1964–1968), Major Tom (1969–1970), Zigi Stardust (1971–72), Aladin San (1972–73), Helovin Džek (Diamond Dog) (1974), The Gouster (1975), Čovek koji je pao na zemlju (1975/76), Mršavi beli vojvoda (1976), The Svelte Lounge Lizard (1978), Balerin sa “Ashes To Ashes” (1980), Čovek Slon (1980–81), Pravi Dejvid Robert Džons na turneji “Serious Moonlight” (1983), Vrišteći Lord Bajron (Tonight, 1984), Agent sa “Tin Machine” (1989), Natan Adler (1995), Vanzemaljac na “Earthling” (1997), Mr Plod (1997), Boz u PC–igrici Omikron in 1999, i Mornar na Bowienetu (2007).

A sva njegova različita lica lako se sabiraju u ultimativni lik mesije pop-rok sveta.

Vladimir Đurić

Previous post

Brakus snajka ili kako sam se susreo sa Milomirom

Next post

"Put za Kujumbu" pobednik KRAF-a, publika glasala za "Vrtlog"

No Comment

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *