Home»Jadranka Jankovic»KAKO SMO OD SMARAČA STIGLI DO NOBELOVCA

KAKO SMO OD SMARAČA STIGLI DO NOBELOVCA

7
Shares
Pinterest Google+
Photo: nobelprize.org
Photo: nobelprize.org

Moj siroti otac me je stalno opominjao da mi je jezik brži od pameti i da će me to mnogo koštati. Džaba. Sve je brži i brži, a ja to smatram iskrenošću. I plaćam sve više i više.

Otac mog deteta ima jednu (lošu) osobinu. Odabere jednog muzičara i jedan njegov album i to vrti u krug. Svakog dana tj. iz dana u dan od sumraka do svitanja. U loop-u. Pa opet u krug.

Tog dana ništa mi nije išlo kako treba, a još je lila i kišurina… Svojski sam se trudila da napišem ovu kolumnu koju sam davno obećala Saletu i trebala mi je tišina da bih se skoncentrisala. Da – ne mogu da pišem dok slušam muziku. Ili pišem ili slušam muziku. Nisam multipraktik, jebi ga.

I dok sam napinjala ovaj hidrogenski mozak da napišem nešto dostojno Headlinera, Dylan je krenuo da kuka. Pa da jauče. I sve to svojim čuvenim glasom. I tako u krug. Kiša je lila sve jače.

Dylan je bedačio sve više. A ja sam se smorila za medalju… Što na umu – to na drumu – otvorih Facebook i napisah: “Znam da ću biti namazana katranom i perjem zbog ovog komentara, ali Dylan u pojedinim pesmama zna da bude strahovito smoran… Što ne znači da ga ne bih gledala na Coachelli sa ovom ekipom!”

Post i nije naišao na neki odjek. Neki su se složili sa mnom, neki nisu – podsećali su me da je sjajan pesnik i da niko ne očekuje da ima savršen glas.

A onda je danas dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Mirno sam sedela i čekala kada će krenuti prepucavanje na mom zidu. Facebook je bio preplavljen njegovim citatima i stihovima, iako bih mogla da se zakunem da te ljude nisam videla na njegovom koncertu u Areni. Na kojem sam, javno priznajem, bila začuđena što se nijednom nije obratio publici…

Nazvala sam smaračem dobitnika Nobelove nagrade?! Pa da li sam ja normalna?! Uostalom, 90% ljudi misli da po ceo dan slušam heavy metal, headbangujem kao Beavis & Butthead i nemam taj senzibilitet koji je potreban za Dylana. Iako sam ga slušala kada se neki od novokomponovanih fanova nisu ni rodili. Ali to se ne računa. Računa se ono što je in i što većina misli da je in.

Kad je umro Prince, svi su slušali Princea. Kad je Dylan dobio Nobelovu nagradu, svi slušaju Dylana.

Prepucavanje na mom FB zidu još traje – stigli su do Andrića i Obame. Kao i svaka prava Škorpija, ostala sam pri svom stavu. Pokušala sam da objasnim da nisu sporni njegovi stihovi, već interpretacija istih. I da neke njegove pesme obožavam, a neke me baš smore. Kao “Sara” koja je bila ultra hit na EF-u (rock dinosaurusi će znati šta je EF – prim.J.J.N.). Svi su se muvali uz nju, meni se dizala kosa na glavi.

Elem, koristim priliku da čestitam Dylanu na Nobelovoj nagradi. Navijala sam za sirotog Murakamija i ništa! Za koga ja navijam, taj odmah može da se baci s mosta. Ko me smori, taj dobije Nobelovu nagradu. Tako ispade…

A samo sam htela da na miru napišem kolumnu za Headliner… Kad malo bolje razmislim, Sale je kriv za sve. Pa nisam valjda ja?! Uostalom, sve je “Blowing In The Wind” što reče sma… dobitnik.

 

Previous post

KOLUMNISTA HEADLINERA PROMOVISAO NOVI ROMAN: Dejan Katalina sve "precrtao" osim ljubavi!

Next post

Veče u čast glumice Ljiljane Stjepanović

No Comment

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *