Home»DJ Mashala»Sve je to zbog zuba…

Sve je to zbog zuba…

1
Shares
Pinterest Google+

Otvorio sam novi lokal na vrućoj gradskoj lokaciji… Nakon 25 godina bavljenja ugostiteljstvom, i to uglavnom klabingom i noćnim barovima, znam tačno šta hoću i šta mi treba. Uradio sam domaći zadatak i pripremio sve da bih sa svojim partnerima u poslu mogao da pružim ovom gradu i svojim starim i novim gostima dobru zabavu i kvalitetnu ugostiteljsku ponudu.

Istraživanje tržista i lokacija, biznis plan, dobar menadžment, dobar barmen i šef kuhinje… sve je kako treba.

Photo: Pixabay
Photo: Pixabay

Na red je došao izbor muzike i didžejeva. Poslednjih nekoliko godina sam se više bavio restoranima i obukama ugostiteljskih kadrova, konstaltingom i postavkama novih koncepata. Ne smatram da me je vreme pregazilo, ali se stvari jako brzo dešavaju i menjaju ako te nema u suvoj operativi. Što kaze jedan moj dobar drugar: “To ti je zbog zuba…” Kakvog crnog zuba, pitam ga ja. “Pa zbog zuba vremena!”

U svakom slučaju moji stari saborci iz mix pulta su pootvarali svoje lokale ili pak nastavili da se bave svojim osnovnim zanimanjima, a postali hobi didžejevi. Nisam mogao njih da angažujem ali sam jednog od njih, koji je svojevremeno bio jedan od boljih učenika, a u međuvremenu postao jedan od boljih gradskih didžejeva, zamolio da mi pomogne. Organizovao je plejadu novih mladih snaga, imena i lica koja nisam poznavao… a verujem ni oni mene. Eventualno su od svojih starijih kolega čuli za moje ime ali nikako nisu mogli da ga povezu za prosedom bradom i viškom kilograma u mom vlasništvu.

Otvaranje lokala, ceo grad bruji… obezbeđenje, VIP gosti, hostese, TV kamere. Osoblje je tu od ranog jutra, vrše se poslednje pripreme, pune se frižideri, proverava se sound sistem. Izlazim na vrata lokala, mesto na kome sam najviše vremena proveo u svojoj karijeri, ako ne računamo vreme provedeno za mix pultom. Spremam se za doček gostiju, za još jedno otvaranje, po ko zna koji put u karijeri. Nailazi mlad, visok i jako moderno obučen momak. Prijatne spoljašnjosti i naočit, sto bi pripovedači rekli.

“Dobro veče.”, obratim mu se ja.

“Dobro veče.”, ljubazno odgovori.

“Izvolite?”, rekoh, stavivši mu do znanja da je možda poranio, ili da je mozda čak i suviše mlad za ovakav lokal.

“Krenuo sam unutra…”, lakonski odgovori.

“A kojim dobrom?”, upitah.

“Ja sam didžej!”

Pomerim se malo unazad, zagledam ga sa svih strana, krenem mu iza leđa…

“A gde ti je oprema, gde ti je muzika didžeju? Gde su ti slušalice?”, upitah ga bez ikakve namere da ga uvredim i omalovažim, već zaista iznenađen i zatečen. Znam da je u moje vreme DJ dolazio često sa pomoćnikom jer nije sam mogao da nosi ploče. OK, ploče su sada opet u modi, opet se vuku torbe i kejsovi, ne očekujem to od omladinca… ali ne očekujem ni da ce doći sa rukama u džepovima, i to doslovce.

Photo: Pixabay
Photo: Pixabay

Lakonski, kao što je odgovarao na moja pitanja, brzim i energičnim pokretima izvuče dva srebrna USB ključa iz dzepova, podiže ih u visinu brade i ponosno mi ih pokaza. Svetla ulične rasvete su se prelamala preko malih, srebrnih, oblih predmeta koji su, osim svojim savršeno oblikovanim ivicama, ostavljali snažan utisak i činjenicom da u sebi nose zapise stotina, ako ne i hiljada muzickih numera…

Kilogrami i kilogrami plastike i kartona, raznobojnih omota na kojima su radili vrhunski dizajneri, mašine za rezanje vinila, kamioni koji te vinile voze do prodavnica ploča, uvek ljubazni i često čak i preterano informisani prodavci ploča, pizze, kafe i koka-kole koji se konzumiraju na putu do prodavnice ploča, ushićenost i neograničena sreća kada omot nežnim ali veštim pokretom ruke iskreneš dovoljno da iz njega izleti savršeni crni komad plastike sa rupom u sredini, uživanje u pogledu na savršene linije rezova po vinilu, blago pucketanje ploče, čak i kada je nova, krugovi na obodima diska gramofona… Sve to, i jos štošta što ne bi stalo u ovaj tekst, sadržano u tim sitnim pločama, kolima i gigabajtima. Pomislih u trenutku da sam zaista žrtva onog zuba sa početka teksta…

“Izvoli, dobrodošao…”, pomerih se sa vrata i propustih ga unutra.

“Imam i slušalice!”, dobroćudno, a opet blago mangupski dobaci dok je prolazio pored mene. Rukom je pomerio maramu koju je nosio oko vrata i pokazao nove, bele, lakirane slusalice koje su bile perfect match onim srebrnim čudima iz njegovih džepova.

Klimnuo sam mu glavom i okrenuo se gostima koji su tog trenutka nagrnuli na vrata…

Bilo je to otvaranje za pamćenje.

Najbolji deo je bila muzika…

Previous post

A UŽELELI STE SE, PRIZNAJTE... STIŽU NOVE EPIZODE SERIJE "ANDRIJA I ANĐELKA“

Next post

Peti Festival tribjut bendova Akademije 28 - Three Nights Of Tribute Bands Vol. 5

No Comment

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *